Cena je bila dobra, zato nije bilo ni protesta. Seljaci su zaboravili na proteste, a hladnjačari našli svoju računicu. Dogovorili su se verovatno sa državom i sa hladnjačarima, cena je dobra za sve. I onako, dosta, živnuo narod. Živnuo.
Samo koju godinu kasnije se sve dramatično promenilo.
„Malinari kažu da su u velikoj dilemi da li se uopšte isplati branje. Ja sam otkazao radnike, ja ih ne dovodim na ovu cenu, neću da berem, nemam račun. Pa šta ćete sa malinom? Ne možete je ostaviti da propadne. Pa moraću da ostavim.“
U znak protesta zbog niske otkupne cene malina, mnogi su demonstrativno bacali ubrane maline.
Evo, pa nek‘ oni gaje maline. Evo pokupite ovo.
A ove godine je vreo jun počeo novim protestima malinara.
„Blokadom i protestom pokušavaju nadležnima da objasne da sa ovom cenom malinari u Srbiji ne mogu da opstanu. Da podsetimo da je cena maline pre dve godine bila 240 dinara, a prošle godine 150 dinara. Ove godine se kreće od 50 u prijepoljskom kraju, 50, 60 dinara. To je pakovanje žvake, to je samoubistvo.“
Samo kako smo došli do ove tačke za tako kratko vreme? Dve hiljade dvanaeste godine je počelo svetsko zlatno doba maline. Ko god je tada gajio maline, zaradio je lepe pare. I tada su mnogi počeli da sade malinu. Kako tvrdi ministar poljoprivrede, u jednoj opštini u Srbiji se zasad maline uvećao čak 8 puta.
Neću namerno da kažem koja opština u Srbiji je u pitanju.
Važi. A tada su maline počele masovno da sade i naše komšije, pogotovo u Bosni i Hercegovini, gde ranije skoro niko nije gajio malinu, a danas se proizvodi oko 25 hiljada tona godišnje. Ali na žalost svih malinara, to zlatno doba je trajalo do 2015. godine. Kažu:
„Zna se ko je kriv — Vlada Srbije je kriva i predsednik Srbije gore.“
Ali da li je? Možda je kriva cena na tržištu.
Što se tiče cene na tržištu — cena na tržištu je cena na tržištu.
Maestralno objašnjeno. Znači, svuda godinama padaju cene i samim tim je logično da malinari dobijaju 50 dinara po kilogramu malina.
„Tražili smo zvanične podatke od Uprave carina. Do aprila meseca prosečna izvozna cena malina je 2,05 evra.“
Pa dobro, možda je od aprila do juna višestruko pala cena malina.
Na evropskom i svetskom tržištu cena malina poslednjih 20 godina varira 5 odsto gore i 5 odsto dole.
„Kako su mogući onda toliki padovi kod cene maline u Srbiji? Malinari tvrde da iza svega stoji kartel hladnjačara, jer su oni ti koji dogovaraju otkupnu cenu, s kojom na kraju ucenjuju proizvođače. Hladnjačari, s druge strane, ističu postojanje zaliha malina u iznosu od nekih 25 do 30 hiljada tona u Srbiji. Navode i da im je isplativije da uvoze maline iz BiH i posle ih prodaju pod etiketom ’made in Serbia‘. I šta je rešenje?“
Svake godine imamo istu priču. I meni je žao što pojedini mediji to rade, pokušavajući da se vrši pritisak na državu koja gotovo da ništa ne može.
Ali to nije sasvim tačno. Sama premijerka Brnabić je ove godine demantovala predsednika Vučića rekavši da država ipak može nešto da učini.
„Dajte da uradimo nešto strateški da nemamo svake godine ove probleme.“
Da, jer to što država ne može da utiče na svetsku cenu malina, ne znači da ne može da podrži naše malinare. Recimo, mogao bi da se uspostavi sistem kvota, da se zna koliko se u kom kraju uzgaja malina, pa da ne bude viška ili manjka. Mogao bi da se razbije uvoznički i izvoznički lobi. Mogli bismo konačno da počnemo da strateški ulažemo u domaću poljoprivredu i proizvodnju uopšte. Da ne spasimo samo malinare, već sve srpske proizvođače.
