Sergej Sanovski, vojni instruktor i bivši zamenik načelnika Kampa za obuku i trening u okviru puka „Azov“, dobio je ponudu da stane na čelo jedne takve grupe. Nakon što je odbio, uhapsili su ga pripadnici Službe bezbednosti Ukrajine. Sanovskog su mučili do te mere, da je bio prinuđen da pobegne iz zemlje. Novinar Sputnjika je Sanovskog našao u Mjanmaru, odakle radi na tome da dobije politički azil u Švedskoj.
„Običan heroj sa Majdana“
Sergeju Sanovskom je aktivni vojni poziv tradicija u porodici. Do događaja 2014. godine, on je služio kaospecijalac u vojsci, bio je komandant Obaveštajne službe i instruktor snajperistima. Potom se demobilisao. Učestvovao je u protestima na Majdanu. „To je bio pokušaj i nada da se država promeni nabolje“, govori Sanovski.
Tokom mitinga i protesta u Kijevu, Sergej je zajedno sa prijateljem, u jednom ulazu sakrio devet osoba od snaga „Berkut“. Kasnije, kada su pokušali da se sakriju na neko bolje mesto, berkutovci su ga žestoko pretukli, slomili vilicu i izbili skoro sve zube. Sanovski je dva dana bio bez svesti. Potom je nekoliko puta bio operisan. U ukrajinskim medijima su ga tada počasno nazivali „herojem sa Majdana“.
Kada je izašao iz bolnice, Sanovski je počeo da radi u službi „Azov“. Srž bataljona su činili radikalni nacionalisti i neonacisti. Sergej nije pristalica desne ideologije, svoje poglede na svet i politiku on svrstava negde između liberalizma i socijalizma. Međutim, on ima iskustvo ratovanja, pa je zato bio interesantan ovom bataljonu. U „Azovu“ u početku komanduje diverziono-obaveštajnom grupom, a kasnije postaje zamenik načelnika kampa za obuku i trening.
„Taj kamp sam stvorio od nule. Prvi program obuke za nove polaznike i potonje borce ’Azova‘ sam ja napisao“, seća se Sanovski.
U novembru 2014. godine oficir jedne od mehanizovanih brigada Oružanih snaga Ukrajine, koja je učestvovala u takozvanoj „antiterorističkoj operaciji“, upoznao je Sanovskog sa Andrejem Lisogorom. Sergeju su savetovali da se po potrebi obrati upravo Lisogoru, jer „on radi pod pokroviteljstvom rukovodstva Oružanih snaga Ukrajine i može da reši mnoga pitanja“. Inače, sam Lisogor je sebe pozicionirao kao poverenika Vladimira Rubana, šefa organizacije „Oficirski korpus“, koja se bavila razmenom zarobljenika.
Istovremeno Lisogor održava obuke i seminare za učesnike „antiterorističke operacije“, ratnike nacionalne garde i oružane snage, operativce i agente Oružanih snaga Ukrajine. Radi se o veoma specifičnim obukama. Osim, na primer, gađanja i borbe noževima, polaznici su prolazili obuku vezivanja, mučenja i davljenja protivnika.
Sanovski i Lisogor su se uglavnom dobro složili i izgradili dobar odnos. „Učestvovao sam na treninzima i istovremeno održavao treninge gađanja i taktičke pripreme za nacionalnu gardu“, govori Sergej.
„Stiskali i uvrtali genitalije“
Tokom jednog od sastanaka sa Lisogorom, Sanovski saznaje da je njegov partner inače redovni savetnik generala Alekseja Petrova, rukovodioca odeljenja Kontrabaveštajne službe ukrajinske vojske. General je „kreacija“ Petra Porošenka, inače nije javna ličnost, na televiziji se samo jednom pojavio. Ipak, u Ministarstvu državne bezbednosti samoproglašene DNR smatraju da je upravo Petrov naručio ubistvo lidera ustanika Arsena Pavlova, čiji je nadimak bio Motorola i Mihaila Tolstiha, zvanog Givi.
Na drugi sastanak sa Sanovskim Lisogor je došao zajedno sa Aleksandrom Pokladom, majorom Kontraobaveštajne službe.
U junu 2017. godine Lisogor je pozvao Sanovskog da se vide u jednom restoranu u Kijevu. On je rekao da je prema direktnom nalogu Petrova stvorena čitava mreža ilegalnih grupa „za održavanje aktivnih dejstava na teritoriji Ukrajine“, a između ostalog, zadatak im je „likvidacija lica koja nisu saglasna sa trenutnim političkim kursom“.
„Govorio je da veoma ceni moje političko iskustvo i specifiku ispunjavanja zadataka bataljona kojim sam komandovao. Predložio mi je da sastavim borbenu ekipu od 6 do 8 bivših kolega“, govori Sanovski. Rečeno mu je još i da će „sva organizaciona i tehnička pitanja biti rešena na najvišem nivou, ali da niko neće zvanično dobiti čin agenta“.
Lisogor je takođe rekao i da su dva ubistva koja su podigla prašinu u Ukrajini rezultat delatnosti grupa koje su oni pripremali. Tako se ispostavilo da se pravnik i jedan od ideologa grupe „Azov“ Jaroslav Babič zapravo nije obesio, nego da je bio ubijen.
„Jedan ga je davio, a drugi mu je uvrtao genitalije, kako Babič ne bi mogao da se brani. To je bila njihova uobičajena taktika“, kaže Sanovski.
Lisogor je otvoreno pomenuo imena izvršilaca. To su bili bivši vojnik „Azova“ Sergej Korovin, sa nadimkom „Horst“ i još jedan „azovac“ koga su zvali „Polubotok“. Razlog likvidacije Babiča je njegov konflikt sa šefom „Građanskog korpusa“ i bivšim ministrom pravde Romanom Zvaričem.
Supruga Babiča nije mogla da veruje da je njen muž izvršio samoubistvo.
„Našli su način da joj efikasno objasne da, bude li kopala, ’napakovaće‘ pokojnom Babiču bilo šta, na primer, ’da je bio umešan u dečju pornografiju‘“, tvrdi Sanovski.
Drugi ubijeni je pukovnik u penziji Glavne uprave obaveštajne službe Oružanih snaga Ukrajine Vjačeslav Galva. On se navodno slučajno ubio dok je pregledao municiju u jesen 2014. godine. Zapravo je „slučajnu“ eksploziju organizovala ilegalna grupa ukrajinske vojske. Razlog je bio to što nije pristajao na saradnju i kritički se odnosio prema vlastima.
Sanovski smatra da ta grupa stoji iza mnogih napada na političare, novinare, aktiviste različitih organizacija. Ponekad bi samo zastrašivali određene ličnosti koje bi se obraćale policiji i molile za pomoć ili pratnju. A zapravo bi tako završili „pod udarom“. Lisogor je tvrdio da je bilo obavljeno nekoliko desetina akcija i tvrdio da ih je sve prethodno odobrio Petro Porošenko. Takođe, Lisogor je govorio da je Petrov direktno izvršavao naloge Porošenka, zaobilazeći oružane snage.
Sanovski se u vrlo oštrom obliku izjasnio da neće prihvatiti predlog Lisogora.
„Hteli su da naprave od mene dželata. Ja sam vojnik, a ne dželat“, kaže Sanovski. Lisogor je naredio da nikome ne govori o ovom razgovoru, jer će biti nađen mrtav, odnosno „u najboljem slučaju, zadavljen u nekom ulazu“.
Redakciji Sputnjika je poznato da je sličan predlog dobio još jedan ukrajinski vojni instruktor. Sada se taj čovek nalazi van zemlje. Predlog mu je saopštila Irina Rubinštajn — bliska poznanica i saradnica Lisogora, koja se formalno bavi administrativnim poslovima u organizaciji „Ukrajinski kontranastup“.
„Skakao mi je po kičmi“
Otprilike u isto vreme kada je poslednji put razgovarao sa Lisogorom, Sanovski je napustio „Azov“, ali je održavao treninge u drugim odeljenjima nacionalne garde i oružanim snagama. Konačno se razočarao u politički kurs zvaničnih vlasti Ukrajine.
„Postajalo je sve lošije iz godine u godinu. ’Antiteroristička akcija‘ je zapravo pijanstvo i krađa bez kraja i konca. Vojnici sede očajni i gladni, ali zato u Kijevu vlast krade preko svake mere“, govori Sanovski.
Naš sagovornik je imao ideju da organizuje akciju protesta „protiv politike u zoni borbenih dejstava i protiv reformi koje sprovode vlasti“. Predao je zahtev gradskim vlastima i njegov protestni skup je bio odobren, ali ne i održan.
„Pre godinu dana su mi uniformisani ljudi upali u stan, provalili vrata. Urlali su da su navodno iz Službe bezbednosti. Nisu imali nalog, nisu imali dokumenta. Nisam se opirao, ali su me prebili. Jedan mi je bukvalno skakao po kičmi. Moja žena je tada bila trudna i bila je u stanu“, seća se sa gorčinom Sanovski.
Našeg sagovornika su odvezli u zdanje Službe bezbednosti i sa njim je prvo razgovarao tužilac, a potom operativci Kontraobaveštajne službe.
„Terali su me da priznam apsurdne stvari. Kako sam navodno planirao državni udar i ubistvo predsednika i ministara. To je glupost. Tražili su da priznam pred kamerama. Osim toga, tražili su da pristanem da sarađujem sa njima“, kaže Sanovski.
Jedan od operativaca je bio Aleksandar Poklad, sa kojim je Sanovskog upoznao Lisogor. Upravo ga je on mučio, uglavnom davio.
„Strašno je kada čovek ostane bez kiseonika. Kod nas obično tako muče, dave i guše. To deluje“, kaže Sanovski i dodaje da su mu potom stavili na glavu gas-masku i pustili suzavac u crevo maske. Sve to vreme su ga udarali elektrošokovima u kičmu. Sanovski priznaje da je posle dvanaest sati mučenja popustio i da je potpisao priznanje. Posle toga su ga pustili.
Ova zlodela departmana Kontraobaveštajne službe potvrdio je i bivši sekretar za odnose sa javnošću Službe bezbednosti Ukrajine Stanislav Rečinski.
„Umesto da love teroriste, ovo odeljenje muči ljude. Čovek koji tamo radi, Aleksandar Poklad, ne samo što se zaista time bavi, već mu je i nadimak ’Davitelj‘“, izjavio je Rečinski.
„Mislili su da su me dobili, međutim, ja sam prešao u napad“, govori Sanovski.
Lečio se u nekoliko klinika i oporavljao od svih povreda dobijenih tokom mučenja, a onda je i predao tužbu Nacionalnoj antikorupcijskoj službi Ukrajine. Pošto su odbili da razmatraju njegovu tužbu u ovoj službi, advokat Sanovskog Sergej Titorenko iz udruženja „Fortecija“ predaje tužbu sudu. Na kraju je ipak pokrenut postupak koji je iz nadležnosti Nacionalne antikorupcijske službe Ukrajine bio poslat u Vojno tužilaštvo.
Dok se advokat bavio tužbom po sudovima i tužilaštvom, Sanovski odlučuje da „nestane sa lica zemlje“. Promenio je broj telefona, krio se po tuđim stanovima u Kijevu, a onda je pobegao u Pridnjestrovlje, odakle je uspeo da se prebaci u Moldaviju. Tamo je živeo nekoliko meseci, a potom mu se pridružila i supruga.
„U jednom trenutku me je preko ’Vocapa‘ pozvao Poklad. Rekao je da on zna gde sam i da je on takođe u Kišinjevu. Rekao je da se moramo sresti. Takođe, rekao je da moram da sarađujem sa njim ili da će biti ’veoma loše‘. Verovatno je slučaj koji je pokrenulo Vojno tužilaštvo zaista postalo pretnja po njih i on je hteo da ja odustanem od svojih izjava. Tobože sam pristao na susret, ali smo viđanje pomerili na sledeći dan u podne. Za svaki slučaj sam snimio video-obraćanje, a sa ženom sam u međuvremenu krenuo put Bugarske“, seća se Sanovski.
U Sofiji Sanovski dobija poruku od svog advokata Titorenka „da mora hitno da nastavi dalje, najbolje u Aziju“. Nakon ovoga advokat prestaje da se javlja. „Pretresali su stan njegove majke, mislim da se on uplašio“, kaže Sanovski.
Naš sagovornik odlučuje da se skriva u Mjanmaru, pravi elektronsku vizu. Ali nije uspeo tek tako da napusti Bugarsku. Na pasoškoj kontroli na aerodromu zaustavljaju njega i suprugu. Saopštavaju im da navodno postoji „zahtev Interpola“ i ne odgovaraju na njihova dalja pitanja. Sanovski preti da će tražiti politički azil.
„Odmah su nas pustili, odveli u avion. Nije im bio potreban skandal. Zadržali su nas na osnovu formalnog dogovora sa Službom bezbednosti Ukrajine. Sigurno bi nas predali Ukrajincima. Iz Bugarske su u Ukrajinu prevozili ljude u prtljažniku“, kaže Sergej.
Iz Mjanmara Sanovski je neuspešno pokušavao da se poveže sa advokatom. Operisao je kičmu i sanirao povrede koje su ga i dalje tištale nakon mučenja tokom ispitivanja. Tražio je azil u Mjanmaru, ali mu je objašnjeno da to nije moguće.
Sergej Sanovski i njegova supruga sada rade na tome da dobiju politički azil u Švedskoj i nalaze se pod zaštitom policije.
