Slike iz Podrinja izgledaju nadrealno. Duž obale Zvorničkog jezera, tamo gde je voda mirna i na mestima sa kojih se čamcem može preći u Bosnu, čekaju grupe migranata. Najviše ih je iz Pakistana i Avganistana.
Evropski problem, o kom su toliko slušali prethodnih godina, sada je stanovnicima ovog područja „stigao pred kuću“. Svi su zatečeni, neki se organizuju da zarade koji dinar, a neki i strahuju. Pitaju: otkud migranti u delu Srbije iz kog svi pobegoše?
Masovne migracije su česta pojava u istoriji. Bilo ih je i biće ih. Uzrokovane su najčešće prirodnim katastrofama, ratovima ili prenaseljenošću. Poslednja migratorna kretanja su rezultat sva tri faktora. Na njih je presudno uticala politička destabilizacija koju donosi „Arapsko proleće“ (i posledično — ratovi nakon toga), u kombinaciji sa visokim stopama demografskog rasta u bliskoistočnim i afričkim zemljama poslednjih 30 godina, te sve češćim sušama i hroničnim nedostatkom vode na širokom području koje se prostire od Istočnog Mediterana do Indijskog okeana. Logično, prioritet svih jeste da se domognu zapadnoevropskih država. U prvom talasu savremene migrantske krize 2014-2016. godine najveći broj njih je preko Srbije putovao ka Mađarskoj, pa zatim, posle podizanja žičane ograde, ka Hrvatskoj. Tu su zaustavljeni, pošto je dužina kopnene granice relativno mala, a preplivati Dunav rizično. Novi talas kreće od proleća 2018. i odlikuje ga korišćenje novih ruta: od Skoplja, preko Prištine i dalje Raškom oblašću ka Sarajevu; od Tirane preko Crne Gore ka Hercegovini ili Dubrovniku; i iz Srbije pa preko Drine u Bosnu. Zatim se, uglavnom iz Cazinske krajine, vrše prebacivanja u EU. Paralelno sa ponovnim otvaranjem „balkanske rute“, prisustvujemo i istom takvom procesu na „mediteranskoj ruti“: Španija i Italija su prve na udaru.
Konfuzija, nastala u EU, doprinela je tome da se ova kriza nastavi. Jedinstvenog odgovora — nema. Mađarska i Slovenija se brane ogradama, regionalne vlasti Bavarske samostalno reaguju i zalažu se za čvršću kontrolu granice ka Austriji, a ovi iz Beča istu meru primenjuju na granici sa Italijom. Ukidanje unutrašnje granične kontrole je pre samo deset godina slavljeno kao najveći mogući domet evrointegracije. Sada se granični punktovi ponovo uspostavljaju. Međutim, svima je jasno da ovo nije i dugoročno rešenje. Južne zemlje, pre svih Španija, Italija, Bugarska i Grčka, u određenoj meri i Portugalija i Francuska — stradaju. Mere kojima se kratkoročno osigurava bezbednost Nemačke i Austrije, direktno doprinose nebezbednosti „mediteranske Evrope“.
Austrijski kancelar Sebastijan Kurs je zbog toga izneo novi predlog: osnovati prihvatne centre za migrante u Evropi, ali izvan EU. Danski kolega ga je podržao. Cilj je da se „migrantima pruži zaštita, ali ne i šansa za bolji život“.
Albanija je apostrofirana kao prva država koja će imati „čast i zadovoljstvo“ da na njenoj teritoriji bude otvoren jedan takav centar. Ostale „zapadnobalkanske“ države su takođe kandidati.
Nije nerealno da to bude i novi uslov za nastavak procesa pridruživanja EU. Umesto „Srbije u Evropi“ dobićemo „Avganistan u Srbiji“. Da se o ovome već dugo razmišlja, može se zaključiti na osnovu istupa 2015. godine tadašnjeg narodnog poslanika, generala Momira Stojanovića kako će „400.000 izbeglica biti vraćeno u Srbiju“ i somnabulnog predloga poverenice za rodnu ravnopravnost da je to šansa da „naselimo opustele krajeve zemlje“, iz čega se zaključuje da ona govori pre o desetinama hiljada, nego o stotinama ljudi. Sada ulazimo u fazu njegove operacionalizacije.
Iz perspektive zapadnoevropskih zemalja, ovo deluje prihvatljivo. Žrtvovaće Balkan da bi sebe zaštitili. Sve južno od Dunava i Save bi tako postalo svojevrstan tranzitni prostor, područje za prihvat migranata i pokušaj njihove delimične integracije. Pojedinci koji bi se uklopili u novi sistem, prihvatili nove vrednosti, obučili se za rad u deficitarnim sektorima i pokazali želju za integracijom nastavljali bi ka Zapadnoj Evropi.
Za EU se rizici smanjuju. Međutim, posmatrano iz naše perspektive, to je višestruko opasno. Većina onih koji ne žele da se integrišu ostajali bi na Balkanu. I to frustrirani i nezadovoljni, jer svoj cilj nisu ispunili. Niko od njih ne kreće na put sa željom da se naseli u Albaniji ili Srbiji.
Pored toga, valja podsetiti da su prihvatni centri u Turskoj samo delimično pomogli. Usporili su prvi migrantski talas, ali nisu sprečili početak drugog. Inače, procene Evropske komisije su da u Turskoj danas ima 3,9 miliona izbeglica, pretežno iz Sirije. Prihvatni centri na Balkanu mogu kupiti vreme, usporiti drugi talas za godinu i po dana, ali i ništa više od toga. Kurcov predlog nije strategija, već taktika. A taktičkim merama se ne rešavaju ni manje krize, a kamoli ovako krupna.
Problem migranata evropske zemlje mogu rešiti samo sveobuhvatnim predlogom koji će se fokusirati na uzroke, a ne na posledice. Najvažniji uzrok je kolaps na Bliskom istoku, kao akcelerator pokreta stotina hiljada ljudi. Stabilizacijom prilika u tom regionu smanjuje se i broj potencijalnih migranata.
Nastavak rata u Siriji, zaoštravanje odnosa sa Turskom, neadekvatan pristup u Libiji i očigledno nepoverenje prema Iranu nisu povoljan politički okvir za rešavanje migrantske krize. Političke inicijative da se spoljnopolitičko pozicioniranje kako članica, tako i EU u celini — promeni, rešiće ovaj problem, u manjoj ili većoj meri.
Ostaje samo da se vidi: imaju li lideri evropskih država hrabrosti za tako nešto? Ako nemaju, onda ništa. I dalje ostaju bez politike. A najgora politika je kada nema nikakve politike. Priliv migranata će se nastaviti.
