Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg izjavio je da je jedinstvo transatlantskog saveza ugroženo zbog neslaganja pre svega SAD i Evrope. Kako je rekao, te nesuglasice su stvarne i neće nestati preko noći.
Vladimir Trapara sa Insituta za međunarodnu politiku i privredu za Sputnjik objašnjava da su nesuglasice, kada je reč o samom NATO-u, počele još od trenutka kada je Donald Tramp došao na mesto predsednika SAD, te je zatražio od svojih evropskih saveznika da povećaju izdvajanja za vojsku na dva odsto svog bruto društvenog proizvoda.
Ne treba zanemariti činjenicu da od 29 zemalja pakta samo osam, uključujući Veliku Britaniju i SAD, troše više od dva odsto svog BDP-a na odbranu, iako je na samitu NATO-a 2014. godine odlučeno da to učine sve članice Alijanse. S tim u vezi je američki predsednik Donald Tramp više puta tražio od partnera da se pridržavaju ovih sporazuma, preteći da će u suprotnom smanjiti učešće SAD u zajedničkim programima za osiguravanje bezbednosti zemalja-članica Alijanse.
Međutim, te nesuglasice su se u poslednje vreme dodatno proširile, pogotovu ako se sagleda nivo učešća Amerike u samitu Grupe sedam industrijski najrazvijenijih zemalja (G7), zatim po pitanju trgovinskih sankcija koje se uvode pojedinim zemljama, ali i zbog povlačenja Amerike iz iranskog nuklearnog sporazuma, smatra on.
Uprkos tome, Trapara tvrdi da te nesuglasice ne mogu da dovedu do eventualnog mimoilaženja Evrope i SAD, pogotovu kada je reč o očuvanju evropske bezbednosti – reč je, prema njegovom mišljenju, o jednom verbalnom sukobu oko nekih drugih stvari, a ne toliko o zajedničkoj odbrani.
„Bezbednosni interesi evropskih zemalja i SAD još su isuviše zajednički da bi tek tako i jedni i drugi dozvolili da to pitanje bude ugroženo, bilo da to učini Amerika zbog nekih svojih hirova, bilo da su po sredi evropske zemlje i to jer ne vole Trampa iz nekog razloga“, ističe Trapara.
Uporedo, iz Poljske su stigli predlozi da bi Varšava mogla biti posrednik u jačanju veza između administracije predsednika SAD Donalda Trampa i Evropske unije, uprkos tenzijama na relaciji Varšave i Brisela.
Naime, Poljska bi, prema rečima tamošnjeg premijera Mateuša Moravijeckog, želela da bude „koordinator, posrednik između SAD i Evrope, u najboljem smislu“ i da pomogne popuštanju tenzija.
Trapara tu inicijativu Moravijeckog obrazlaže tvrdnjom da je upravo Poljska jedna od „najsavesnijih“ članica NATO-a, koja smatra da ta zajednička odbrana ne bi smela ni na koji način da se dovede u pitanje.
Prema njegovim rečima, Poljska je ta koja, na kraju krajeva, ima specifični bezbednosni interes, s obzirom da iz nekih svojih istorijskih razloga strahuje od Rusije, te upravo njoj najviše od svih preostalih članica treba NATO.
„Ona je najzainteresovanija u celoj ovoj priči da se te nesuglasice na relaciji Evropa – Amerika izglade, a u isto vreme najpodobnija za to jer i ona sama ima određene nesuglasice sa EU u poslednje vreme i bolje se razume sa Trampom“, ukazuje Trapara.
U tom smislu, dodaje on, Poljska kao članica EU, koja je malo prokažena iz nekih svojih unutrašnjih razloga, ali je još tu, ima odgovarajuće bezbednosne interese, razume se sa Trampom i njegovim stilom politike, i zaista bi možda i predstavljala idealnog posrednika kako bi se te nesuglasice razrešile.
Istorijski paradoks je da je baš u Poljskoj 1955. godine formiran istočni vojni blok — Varšavski pakt kao kontrateža NATO-u. Danas bi Varšava da pomiri zavađene članice NATO-a.
