Kada su se okupili za kvalifikacije za SP, posle već propuštena tri velika takmičenja, niko se nije nadao ničemu. Svađe, otkazi igrača, smene u savezu, loši rezultati koji su se nizali… Sve je to „oteralo“ i nadu i volju da se prate „orlovi“. Iako je fudbal najomiljeniji sport među Srbima, okrenuli smo se nekim drugim.
Na mesto selektora je došao Slavoljub Muslin. Nije bio po „meri“ svih 7 milion „selektora“ koje Srbija ima, ali nije mnogo mario za to. Krenuo je da krpi tim. Počeo da uspostavlja sistem, pravila… Da gradi priču iz temelja. Ili je možda bolje reći „iz blata“.
Počeo je skromno. Prvi meč i podela bodova sa Republikom Irskom. Beograd. Stadion Marakana — gledalaca 6.000! Prolazile su kvalifikacije, ređali se golovi i bodovi. Poslednji ispit. Ispit zrelosti. Ispit vredan Mundijala. Marakana — puna! I položen je. Položili su ga ovi momci. Sa teškom mukom, ali zasluženo. Prvi u grupi! Svaka kap prolivenog znoja igrača, svaka taktička misao trenera, sve je dobilo smisao. Sve je dobilo težinu. Pobeda! Srbija je na Svetskom prvenstvu! Srbija slavi. Beograd i svi veći gradovi u zemlji, ali i šire, nisu spavali. Slavila je cela zemlja.
Tako je za samo godinu i po dana od „večitih gubitnika“ stvoren tim pobednika. Orlova. Stvorena ekipa koja ume da se digne i kada padne. Koja ume da igra, da se takmiči i koja izgara za dres koji nosi. Za grb pod kojim igra.
Mi ne bismo bili mi, kada ne bismo nešto zakomplikovali i kada se pobeđuje. Posle euforije, Muslin je smenjen. Tvorac uspeha „projetka Rusija“ više nije tu. Da su rezultati odlučivali, on bi danas, još jednom, ponosno izveo svoje momke pred svet. Ovoga puta na mestu gde igraju samo najbolji. Tamo gde ih je odveo. Ali…
Tu je sada Mladen Krstajić. Igrač sa velikom karijerom, ali malog trenerskog iskustva predvodiće naše momke. Poznaje ih dobro. Radio je sa njima dugo, kao pomoćni trener selektora Muslina. Sa nekima i igrao.
Zbog te neočekivane odluke saveza, jedan deo navijača je opet okrenuo leđa reprezentaciji. Očekivanja nekog uspeha na SP su splasla. Euforija se raspršila. Ispraćaj u Rusiju je bio mlak.
Ali možda je baš to ono što je potrebno našima da naprave zapažen rezultat. Možda je baš ta euforija kojom su praćene ranije generacije na velika takmičenja bila kamen spoticanja… Teret koji naši igrači nisu znali da nose. Koji kao narod ne znamo da nosimo. Prevelika očekivanja o koja smo se često olupali. A kao narod i jako brzo zaboravljamo. Ali ne smemo da zaboravljamo pobede. Ne smemo da zaboravimo da su baš ti momci isti oni koji su napunili, pa „zapalili“ stadion i celu zemlju. To su isti oni koji su nam pokazali da znaju. Da umeju. Da žele. I da se ne plaše. Ni izazova ni rezultata. Ni svojih mana ni vrlina protivnika. To su isti oni na koje smo bili ponosni, čija smo imena skandirali. To su oni momci sa kojima samo maštali o Mundijalu. O megdanima u „društvu odabranih“. Najboljih.
Sada su tu. Na mestu koje im pripada. Za koje su se borili i „ginuli“.
Rusija. Nedelja. Stadion „Samara“. Dočekasmo. Dočekaše i oni. Vreme je da jedni drugima pokažemo šta znamo. Oni za koji dres igraju, a mi kako i za koga navijamo.
Danas imamo za koga. Naši najbolji su tu. Imamo himnu, imamo grb i zastavu, imamo tim. Navijajmo. Setite se, skoro je bilo — zaslužili su.
Napred „orlovi“. Napred Srbija. I srećno.