Kakve su dogovore postigli Tramp i Kim pa su izazvali ovako neobične ali ne i neočekivane reakcije? Šta je samitom želeo da postigne jedan, a šta drugi „diktator“, kako se omaklo voditelju jedne američke televizije? Da li će se Severna Koreja odreći svog nuklearnog oružja, da li će Amerika obustaviti svoje „ratne igre“ s Južnom Korejom, kako njihove vojne vežbe opisuje sam Tramp. Najzad, kakve sve to veze ima sa kinesko-ruskim planom „dvostrukog zamrzavanja“ kao receptom za smirivanje tenzija na Korejskom poluostrvu?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima razgovarali Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i novinar Branko Žujović, koji je radio za Međunarodni kineski radio i izveštavao iz Pekinga.
Prvi, istorijski samit lidera SAD i Severne Koreje imao je neobičan uvod, posle zastrašujućeg zveckanja pretnjama bio je zakazan, pa otkazan, da bi na kraju ipak bio održan a sada se u talasu optimizma najavljuju i novi susreti Trampa i Kima i razmena poseta…
„Ovaj sastanak poredi se sa nekim od najznačajnijih događaja iz druge polovine 20. veka, sa sastankom koji je Ričard Nikson imao u Pekingu 1972. sa Mao Cedungom, ili sa sastankom Gorbačova i Regana 1985. u Ženevi, čak i sa sastankom Gorbačova i Džordža Buša Starijeg na Malti, kada je proklamovan kraj Hladnog rata“, ukazuje Borislav Korkodelović, ocenjujući da se u ovom trenutku, „iako je s Trampom uvek nepredvidljivo šta sledi, događaji kreću u dobrom pravcu“.
„Odlično je to što se u utorak dogodilo u Singapuru“, saglasan je i Branko Žujović, „ali ne treba gubiti iz vida da sporazum koji je postignut može da znači sve, ali i ništa. Sklopljeni sporazum je krajnje načelan, i niko u ovom trenutku ne može da garantuje da će do kraja biti sprovedena dobra volja zainteresovanih strana“.
Postignutim sporazumom Tramp se „obavezao da će pružiti bezbednosne garancije Severnoj Koreji“, Kim je zauzvrat potvrdio svoju „čvrstu posvećenost kompletnoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva“ — kao što je učinio i u Panmundžonu na samitu s južnokorejskim predsednikom Munom 27. aprila — i Tramp i Kim obavezali su se uz to i na „zajednički rad na uspostavljanju trajnog i stabilnog mira na Korejskom poluostrvu“…
Pitanje definisanja pojma denuklearizacije, upozorava Žujović, „predstavlja potencijalnu zamku i prepreku u budućnosti, zato što će se sasvim sigurno pokazati razlike u tumačenju pojma denuklearizacije“, imajući u vidu da su pod time SAD do sada podrazumevale samo Severnu Koreju.
Ipak, ukazaće Korkodelović, „naročito je značajno što je u deklaraciji Tramp pristao na denuklearizaciju čitavog Korejskog poluostrva, dakle, ne samo Severne Koreje“.
Ovim sporazumom Donald Tramp nije postigao ništa, tvrdi Majkl Hejden, bivši direktor CIA, koji kaže da „Severna Koreja nije preuzela nikakvu novu obavezu“, dok je „novi element“ to što su SAD pristale da obustave vojne vežbe sa Južnom Korejom. „To je zapravo veoma značajan ustupak“, kaže Hejden, a na sličan način i uticajni Brukings institut iz Vašingtona u svojoj analizi sumira da je Tramp Kimu dao sve što je ovaj želeo „i još ponešto povrh toga“, nadajući se da će u daljim pregovorima dobiti nešto zauzvrat.
Branko Žujović, međutim, ukazuje da je Trampova kalkulacija različita od kalkulacije vašingtonskog establišmenta: „U skladu s onim što je obećavao pre izbora, Tramp je sada, smanjivanjem tenzija sa Severnom Korejom, doveo Ameriku u situaciju da može da razmišlja, ako ne o potpunom povlačenju iz tog dela sveta, ali svakako o smanjenju svog vojnog prisustva. Tridesetak hiljada američkih vojnika u Južnoj Koreji sad tamo neće imati nikakav posao, manevri su zaista obustavljeni i pitanje je koji je sledeći korak“.
Ni Kina ni Rusija nisu bile prisutne na samitu u Singapuru, ali, priznaće i „Njujork tajms“, dogovor o zamrzavanju severnokorejskih nuklearnih aktivnosti i o istovremenom obustavljanju američko-južnokorejskih vojnih vežbi upadljivo podseća na raniji kinesko-ruski plan o „dvostrukom zamrzavanju“ upravo ovih dveju aktivnosti.
Ukazujući da „bez dve globalne sile, Kine i Rusije, nema rešenja“, Žujović ocenjuje: „U ovom trenutku Kina je veliki dobitnik. Ona je sve vreme bila veoma nezadovoljna time što Pjongjang svojim postupcima daje povoda za dalje jačanje američkog vojnog prisustva“.
Otuda, možda zapravo i ne treba da čude nezadovoljne reakcije vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta na singapurski samit, ali i prethodni pokušaji da samo održavanje susreta Trampa i Kima bude otkazano, u čemu se naročito istakao Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton kada je Severnoj Koreji preporučio libijski model, a znamo kako se to završilo…
„Njujork tajms“ sad zabrinuto konstatuje da samit Trampa i Kima „izaziva novu strepnju azijskih saveznika Amerike“, postavlja pitanje da li se SAD povlače iz regiona i otvoreno priznaje da bi mir na Korejskom poluostrvu najviše odgovarao Kini. „Za Kinu“, navodi ovaj list, „konačni cilj je umanjivanje američkog uticaja u regionu kako bi povećala sopstveni uticaj. Povlačenje američke vojske iz Južne Koreje, koje Tramp spominje kao mogućnost, davnašnji je cilj Pekinga“.
Reč je zapravo, objašnjava Borislav Korkodelović, o zabrinutosti za opstanak američke imperije a ne o zabrinutosti za mir i stabilnost u ovom delu sveta: „Reč je o nepoštenom i ciničnom stavu, koji je u skladu sa statusom jedne moćne sile“.
Ipak, dodaje Branko Žujović, „ovde nije reč o nekakvom ostrvu koje je blizu Kalifornije, nego o poluostrvu koje se graniči sa Kinom i razume se da Kina, snagom svoje ekonomije, može i mora da ima uticaja, koji već i postoji“, i zaključuje da najveća opasnost po američko-severnokorejski sporazum o spuštanju tenzija i radu na mirnom rešenju krize potiče iz same Amerike: „Pitanje je kako će 'duboka država' u SAD reagovati na ovaj sporazum. Po reakciji američkih medija ne bi se reklo da će Trampu biti lako da se izbori s otporima, što znači da bi njegovo ponašanje moglo da postane i još nepredvidljivije“.
