Norvežani žele da američki vojnici budu raspoređeni bliže granici s Rusijom. U Norveškoj je sada 330 predstavnika američkih oružanih snaga koji se stalno smenjuju. Ako molba Osla bude uslišena, brojnost američkog vojnog kontingenta biće povećana na 700 ljudi.
Pretpostavlja se da će oni biti razmešteni na severu, na nekoliko stotina kilometara od Rusije. Američke snage u Norveškoj su sada u centralnom delu zemlje, odnosno mnogo dalje od granice s Rusijom.
Rotacioni karakter vojske omogućava Norvežanima da formalno poštuju obećanje dato Moskvi 1949. godine, kada je Norveška stupila u NATO. Tada su vlasti ove zemlje dale reč da na njenoj teritoriji neće biti nikakvih američkih baza.
Ministarka inostranih poslova zemlje Mari Eriksen Serejde je povodom zahteva za povećanje broja američkih vojnika ponovo podsetila da vojnici iz SAD na teritoriji Norveške borave na privremenoj osnovi.
Karpenter, međutim, smatra da je to zapravo „cinična zamka“ koja nikoga neće prevariti, a ponajmanje Vladimira Putina i njegove kolege u Kremlju.
Norveške vlasti navode i da razmeštanje vojnika nije usmereno protiv Rusije.
Karpenter smatra da je ovo saopštenje još manje istinito, pošto je zahtev iz Osla stigao nekoliko dana nakon što je devet zemalja s istočnog krila NATO-a pozvalo Alijansu da poveća vojno prisustvo u regionu.
Za oktobar su planirane i vojne vežbe „Jedinstveni trozubac 18“ u kojima će učestvovati 35.000 vojnika, 70 brodova i 130 aviona.
Serejde, ipak, tvrdi da ne vidi ozbiljan razlog zbog kog bi Rusija trebalo da reaguje na ponašanje Osla.
„Verovatno zaslužuje pohvalu što može da daje takve izjave, a da ne trepne. Ipak, takva očigledna nečasnost predstavlja davnašnju crtu ponašanja NATO-a prema Rusiji“, navodi autor teksta.
On ističe da je u vreme Sovjetskog Saveza NATO bio važna komponenta strategije potiskivanja Moskve iz evropske geopolitičke orbite. Ipak, zapadni lideri nastavili su da primenjuju ovaj model i na postsovjetsku Rusiju, i to intenzivnije, primajući u Alijansu i nove članice.
Lideri NATO-a i dalje tvrde da dejstva Alijanse nisu usmerena protiv interesa Rusije, ali njeno ponašanje takve tvrdnje ne potvrđuje, smatra Karpenter.
„SAD i NATO moraju da budu realističniji. Bilo koja nacija bi ovakvo ponašanje NATO-a u blizini svojih granica shvatila kao otvoreno neprijateljsko, pa čak i preteće. Nastavljanje ovakvih dejstava, uz dalje cinično negiranje neprijateljskih namera, moglo bi lako da dovede do pogrešne računice i katastrofalne konfrontacije“, zaključuje on.
