U petak uveče na stanici metroa „Arbatska“ bilo je posebno živo. Desetak srećnih i zadovoljnih Egipćana kao da se spremalo da pokrene revoluciju: pevali su pesme, mahali zastavama, a uskoro su ih okružili lokalni žitelji koji su se fotografisali s njima za uspomenu.
Nekoliko minuta kasnije došlo je do male pometnje kada se ispostavilo da je Egipat izgubio utakmicu. Dešava se. Ipak, ovi malobrojni navijači puni su utisaka – oni su u Moskvi, na Svetskom prvenstvu u fudbalu, pred njima je vikend – to se ne događa dva puta.
Napolju, pored Starog Arbata, oko uličnih umetnika uveče se okupljaju grupe gledalaca. Tu se mogu videti deca koja pevaju dirljive balade uz gitaru, iznenađujuće dobri „klasični“ muzičari, pa čak i tinejdžer u njujorškoj bejzbol-majici koji izvodi trikove na skejtbordu.
Istovremeno na Puškinovom trgu par Meksikanaca zadivljeno razgleda ogromnu i impozantnu statuu samog Puškina, koji ih gleda odozgo. Veče je divno, vedro, a Meksikanci, čini se, ne mogu da odluče kuda da idu dalje. Verovatno, kao i svi stranci u Moskvi, Meksikanci prosto pokušavaju da povežu ono što im je pred očima sa slikom grada koju su imali uglavi pre nego što su došli.
Sa svih strana dolaze male grupe gostiju Mundijala – Argentinci u svojim dresovima sa prezimenom Mesija, ponekad Nemci. Stiče se utisak da će, ukoliko inostrani navijači ne dospeju u veliku navijačku zonu u rejonu Univerziteta, Moskva ne trepnuvši progutati strane goste i sakriti činjenicu da su oni tu, piše autor „Ajriš tajmsa“. „Grad je previše veliki, ponosan i ubrzan da bi moglo da ga poremeti obično Svetsko prvenstvo u fudbalu“, piše on.
List podseća na vreme kada je novinar Konor O'Kliri postao njegov prvi dopisnik iz Moskve. On je nevoljno registrovao prvu irsku kompaniju u Rusiji, formalno prijavio svoj boravak u Moskvi i osnivanje moskovskog odeljenja pres-sekretaru Gorbačova. Za O'Klirijeve čitaoce je Moskva u to vreme bila dalje od Meseca – ako ne geografski, svakako duhovno.
U memoarima novinara opisan je veličanstveni trenutak kada je otišao na sastanak s pres-sekretarom i ponudio administratoru flašu irskog viskija u znak dobre volje. „Aha, mala korupcija. Uzeću je“, veselo je rekao ovaj i sakrio flašu u fioku svog stola.
Moskva i Rusija su se neverovatno promenile za više od trideset godina, koliko je prošlo od tog vremena. U to vreme strani novinari su morali da daju specijalne izjave samo da bi napustili grad. Ovog leta hiljade stranih gostiju iz svih delova sveta otkrivaće Rusiju i posećivati gradove koji su za njih decenijama bili samo nazivi na kartama i prizori s fotografija.
Tokom duge i neobične istorije Rusije nije bilo slučaja da tako mnogo pripadnika raznih nacionalnosti istovremeno posećuju tako veliki broj gradova u zemlji. Rusija otvara vrata kao nikada ranije, piše „Ajriš tajms“.
Autor smatra da je u petak Moskva u mnogo čemu darovala svojim gostima i žiteljima isti osećaj kakav čovek ima u Njujorku ili Londonu: zagušljivog, ali prijatnog grada, sa barovima spremnim za prijem posetilaca, sa saobraćajem punim biznismena u odelima, kancelarijskih radnika, hipstera, skejtbordista.
To što se Rusi ne osmehuju dok se voze metroom, dešava se iz samo jednog razloga – proveravaju Fejsbuk, tvrdi autor teksta. U izvesnom smislu Moskva stvara isti osećaj kao i bilo koji drugi veliki grad.
Zatim, međutim, dospevate u Ulicu 1905. godine, ili u Kremlj, ili ispred Hrama Vasilija Blaženog, ili kod Lenjinovog mauzoleja i „ne možete da ne budete iznenađeni kada shvatite gde ste zapravo i šta se tu događalo ranije“, piše irski list.
U sudaru energije prošlosti iz koje je izašla Moskva i energije budućnosti u koju juri ruska prestonica predstavlja izazov za svakog posetioca koji želi da je opiše: „ona je, istovremeno, upravo ono što ste očekivali i nema ničeg zajedničkog s tim“, zaključuje dopisnik „Ajriš tajmsa“.
