Španija ’82.
Te godine nosio sam teksas bermude sa širokim vrangler tregerima koji mogu da se okrenu na žutu i plavu boju.
Al‘ to sam video kasnije, na fotografiji.
Stvarno i živo sećam se samo Paola Rosija, Svetskog prvenstva u fudbalu u Španiji i kako mi je otac objašnjavao šta je to ferplej.
Zbog mršavog napadača koji je rešetao mreže i njegovih šmekerski „prljavih“ Italijana koji su u azurno plavim dresovima i kosicama do ramena pokorili hladne i disciplinovane Nemce u finalu, zauvek sam zavoleo fudbal.
Sećam se i da je Jugoslaviju u grupnoj fazi protiv domaćina Španije brutalno pokrao danski sudija čije ime neću ni da pomenem, a i njega dobro pamtim.
Urezan mi je i Miloš Šestić dok baca na kolena odbrambene igrače Hondurasa i kako smo nesrećno ispali iz grupe.
Za suze jednog šestogodišnjaka.
Meksiko ’86.
Jugoslavija se nije plasirala na Mundijal u godini kad mi je fudbal već značio sve. Letovao sam prvi put sa đacima u Kaštel Lukšiću kod Splita. U dvorištu lokalne škole u kojoj smo spavali na metalnim krevetima na sprat bio je postavljen televizor — „samo za utakmice’.
Tapkajući sličice na vrelom dalmatinskom kamenu, uspeo sam da prikupim preostalih 12 i da nestrpljivo zalepim poslednjeg fudbalera u mundijalski „Panini“ album — Škota Gordona Strakana.
Svima nama, na suncu izgorelim klincima iz Bajine Bašte, idol je bio samo jedan — Dijego Armando Maradona, koji je te godine u Meksiku postao božanstvo. Božjom rukom, ubacio je loptu u mrežu Englezima, a na istoj četvrtfinalnoj utakmici dao je i najbolji mundijalski gol svih vremena.
Još mi bridi obraz i od šamara koji sam dobio od najstarijeg i najjačeg đaka — koji je imao neku familiju u Francuskoj — jer sam se jedini usudio da javno navijam za Brazil protiv Petlova. Kad je Platini promašio penal u završnici utakmice, a ja skočio od sreće, udarac me je vratio na mesto.
Osmeh mi se vratio kad je Dijego Armando podigao pehar posle finalnog meča protiv Nemaca…
Italija ’90.
Prvi put te godine, u bašti gradskog hotela Ineks u Bajinoj Bašti razapeli su ogromno „bioskopsko platno“ samo za gledanje Svetskog prvenstva.
U Jugoslaviji je već mirisalo na nevolju, dnevnici su bili sve ozbiljniji i dramatičniji, ali je ipak tog leta svima bilo najvažnije kako će na Mundijalu proći naša reprezentacija predvođena Ivicom Osimom Švabom.
I već u grupnoj fazi udarili smo na Švabe! U stvari, oni su udarili na nas. Sa školskim drugovima, jedva sam našao mesto na kamenom zidu koji ograđuje baštu hotela. Bilo je krcato kao na stadionu. Pili smo borovnicu.
Brzo su nas rasplakali Mateus, Klinsman i Feler, koji su do vrha napunili mrežu našeg Tomislava Ivkovića (4:1).
Ali to nije bio kraj. Juga je prošla grupu, sa dva svemirska gola Piksija protiv Španije u osmini finala i na red je došla — Argentina.
Još jedna utakmica čije detalje pamtim kao da su se odigrali malopre.
Šabanadžović je Maradonu strpao u džep, Kaniđa se nije video, Dejo je ušao sa klupe i promašio stopostostotnu šansu u produžecima, Ivković odbranio Dijegu penal, a onda su se svi naši snovi raspršili u šok završnici sa bele tačke…
Nemci su zasluženo te godine pokorili svet. Jugoslavija je prokockala poslednju šansu da napravi čudo pred sopstveni raspad.
Amerika ’94.
Bili smo verovatno poslednja generacija koja je nosila na more gramofon i ploče koje su se iskrivile na žarkom suncu. Na krajnje odredište, kamp Srbija u Budvi, krenuli smo vozom iz Užica, pa autobusom iz Podgorice.
Buktao je rat u Hrvatskoj i Bosni. Izbeglice su prelazile okrvavljenu Drinu.
Prvi put sam išao na more sa ekipom. Te noći, dok smo klackali prugom Beograd — Bar i pili umlačeno pivo, igralo se polufinale Mundijala na kome zbog sankcija nije bilo Jugoslavije.
Nismo mogli da iščekamo rezultate.
U kampu nas je sačekao televizor ispod platana i bure sa ledom u kome se hladilo piće. Pripremalo se veliko finale: Brazil — Italija.
Bio sam u manjini. Navijao sam za Azure. Masaro je promašio šansu „jedan na jedan“ u produžecima.
Brazil je slavio posle penala. Zasluženo. Svi pamtimo taj pakleni tandem Romario — Bebeto. I devojke koje smo tog leta upoznali.
Francuska ’98.
Protiv moćne Nemačke vodili smo 2:0 do 73 minuta. Ipak, utakmica je završena nerešeno, ali je Jugoslavila uspela da prođe grupu. Pobedili smo Iran i Ameriku od koje smo već bili žestoko politički kažnjavani.
Verujem da se još trese prečka u Tuluzu koju je u osmini finala pogodio Predrag Mijatović za reprezentaciju Jugoslavije protiv Holandije.
Sedeli smo u sobi studentskog doma kao skamenjeni. Imali smo Holanđane skoro u šaci. Mogli smo da dođemo bar do produžetaka ali je Peđa promašio penal koji i danas boli.
U finalu je domaćin Francuska deklasirao Brazil rezltatom 3:0. Na tom prvenstvu gledao sam za mene najboljeg fudbalera svih vremena — Zinedina Zidana. I propustio junski ispitni rok na Pravnom fakultetu.
Južna Koreja — Japan ’02.
Te godine novine su se još osmišljavale po šankovima i kafanskim stolovima, a ne kao danas, na hladnim korporacijskim sastancima.
Kao mladi novinar Večernjih novosti, upoznao sam tu generaciju urednika kojoj nije bilo bitno gde si i kad dolaziš na posao već imaš li ideju i donosiš li priču.
U tom ritmu pravljenja „današnjeg broja“ nekako nam je idealno došla vremenska razlika sa Dalekim istokom, gde se održavao Mundijal.
Utakmice smo gledali od rane zore, na šestom spratu zgrade Borbe, u kafani kod Gagija i Mice. Uz ćevape, špricer i pivo, kao da je veče. Poštovali smo lokalno vreme u Japanu i Koreji.
Pamtiće se veliki Ronaldo koji je popeo Brazil na vrh sveta.
Nemačka ’06.
To je prvi Mundijal mog sina Dimitrija, koji je imao jednu i po godinu. I baš u danu kad smo igrali najvažniju utakmicu grupe protiv Argentine, vodio sam ga prvi put u Zoološki vrt. Beše velika vrućina dok sam mu tutkao flašicu s vodom u usta i gurao kolica sve brže da stignem na početni udarac.
Doživeli smo debakl. Ovoga puta pod imenom „Srbija i Crna Gora“. Gaučosi su nam dali šest komada, reprezentacija se raspala kao zemlja u kojoj smo živeli, a treneru Petkoviću je nadimak Petko kafana preimenovala u Šestko. Brzo su plavi morali pognute glave da se vrate kući.
Na moju sreću, Mundijal je osvojila Italija. Na moje razočarenje, Zidan je u finalu glavom nokautirao odbrambenog igrača Italije Materacija. Pred očima cele planete. Setio sam se očevog ferpleja.
Južna Afrika ’10.
To je prvo Svetsko prvenstvo na kome smo nastupili kao Srbija. Sa crvenim dresovima, dvoglavim belim orlom na grbu, himnom „Bože pravde“.
Sin je, posle nekoliko menjaža kod Terazijske česme, popunio album sa sličicama nekoliko dana pre otvaranja. Zalepio je i poster orlova iznad svog kreveta.
I mnogo smo očekivali od trenera Radomira Antića i ekipe koja je gazila u kvalifikacijama.
Sve nas je ohladio poraz na startu od Gane, iako se burazer dugo mučio da našteluje antenu za specijalno postavljeni televizor u dvorištu kuće u zavičaju.
Već na drugoj utakmici usledio je veliki preokret. Pobedili smo Nemce! I to golom jedinog Bajinobaštanina u ekipi Milana Laneta Jovanovića, sa kojim smo odrasli pikajući fucu na gradskim terenima i livadama. Nažalost, tragično smo opet ispali iz grupe.
Pehar je na kraju podigla španska crvena furija.
Brazil ’14.
Taj Mundijal još je u svežem sećanju, iako Srbija na njemu nije igrala. Iako se od domaćina očekivala šampionska titula, najviše su pokazali Nemci i Argetinci koji su mleli rivale sve do finala. A onda su u finalu poklekli Gaučosi. Pamte se suze najboljeg fudbalera sveta Lea Mesija, koji još nije uspeo da podigne najsjajniji pehar na planeti…
Rusija ’18.
I tako dođosmo u Rusiju. Lopta se ponovo zavrtela. Stala je planeta. Svi drugi ratovi i bitke potisnuti su u drugi plan — „iza gola“. Krenuo je novi viteški rat, bez haubica, PVO sistema i osiromašenog uranijuma.
Najvažnije je da i ovu 2018. godinu deca pamte po čudesnim golovima, klizećim startovima, dramatičnim preokretima u poslednjim sekundama, suzama — pravim ili radosnim.
Jer fudbal je stvarni život. Fudbal je čista emocija. Sve ostalo su prolazne pojave.
