„Radikalni elementi Al Kaide želeli su da obrazuju kalifat od Crnog do Kaspijskog mora. Pa ipak, sam čečenski narod je izabrao potpuno drugačiju opciju i posle svih krvavih događaja potpisao sporazum sa Ruskom Federacijom. Sa druge strane, Moskva je napravila veliki ustupak i omogućila Čečeniji i nekim drugim subjektima Ruske Federacije visok stepen samostalnosti“, istakao je ruski lider tokom velikog intervjua austrijskoj državnoj televiziji.
Tom prilikom je predsednik Putin konstatovao da bi ovako nešto mogle da urade i kijevske vlasti i pitao se zašto tako nešto do sada nije učinjeno.
Objašnjavajući kontekst Putinovog predloga, direktor Instituta mirovnih inicijativa i konflikotologije Denis Denisov podseća da su se svojevremeno u vezi sa tada aktuelnim sukobima u Čečeniji vodili direktni pregovori predstavnika Čečenije i predstavnika Moskve, odnosno Ruske Federacije.
„Sada, kao što znamo, toga nema u okvirima konflikta u Donbasu, to jest, svakako bi trebalo da postoje direktni pregovori između predstavnika zvaničnog Kijeva i rukovodilaca republika Donbasa. Nema svrhe nadati se da će do tako nečega doći dok je na vlasti Porošenko, jer on sam i njegovi saradnici izbegavaju ovu temu. Sledeće godine se odražvaju predsednički i parlamentarni izbori. Postoje indicije da će na čelo države doći druga osoba, jer ankete pokazuju da je Porošenkov rejting drastično opao. Tako da se tek nakon što budu održani izbori i dođe do promene rukovodstva može govoriti o mogućem formatu direktnih pregovora Donbasa i Kijeva, kao i o ispunjavanju Minskih sporazuma“, zaključuje naš sagovornik.
Denisov objašnjava da Donbas neće prihvatiti da se vrati u sastav Ukrajine pod uslovima kakvi su bili na snazi pre početka konflikta 2014. godine, imajući u vidu da se već četiri godine na ovim teritorijama formiraju državni organi i time polako grade obrisi državnosti. U suštini, kako kaže naš sagovornik, u ovom trenutku postoji samo jedan jasno definisan dokument i plan moguće koegzistencije Donjecke i Luganske republike, sa jedne strane, i Ukrajine, sa druge strane, a to su Minski sporazumi.
Ovi dokumenti u potpunosti predviđaju format moguće saradnje, interakcije i suživota sa Ukrajinom. Alternativa zasad nema, jer ni ukrajinska strana ni prekookeanski a ni evropski partneri nisu ništa novo predložili.
„Deluje da sadašnji politički režim u Kijevu nije spreman da realizuje Minske sporazume iako, kao što znamo, ukrajinski potpis stoji na ovom dokumentu koji je potekao kao predlog Saveta bezbednosti UN. Polazeći od premise da je Ukrajina u ovom trenutku država sa ograničenim suverenitetom, a da SAD vrše veliki uticaj na zvaničnike, onda se dâ zaključiti da bi Vašington, da to želi, mogao da izvrši uticaj na Kijev da ispuni svoj deo obaveza koje proističu iz ovog sporazuma“, kaže direktor Instituta mirovnih inicijativa i konflikotologije.
Radi se o tome da čitav niz odredbi sporazuma može da sprovede samo Kijev. I to se najpre tiče predviđenih promena ustava Ukrajine. Denisov podvlači da bi se tim promenama definisao novi status DNR i LNR, odnosno bila bi im dodeljena veća samostalnost. Ako bi postojala inicijativa sa Zapada, Kijev bi sproveo svoju obavezu u delo. Međutim, u praksi vidimo da Ukrajina ne želi da realizuje svoje deo obaveza koji proističe iz ovog Minskog sporazuma.
Iako su u svetskoj praksi postojali slični problemi, koji su i uspešno bili rešeni, razlika između Čečenije i Donbasa je u tome što Ukrajini nisu potrebni ljudi koji žive na teritoriji Donjecke i Luganske narodne republike, kaže za Sputnjik politikolog Aleksandar Dudčak.
„Kijev samo na rečima priznaje ovaj region kao deo Ukrajine, ali zapravo čini sve kako bi ljudi koji žive na toj teritoriji napustili svoje domove i otišli odatle. Kijevskom rukovodstvu su zapravo potrebni samo teritorija i resursi. Njih savršeno ne interesuju ljudi koji tamo žive i koje oni nazivaju najrazličitijim imenima od okupatora do agresora. Ukrajinsko rukovodstvo stanovnike Donbasa ne smatra svojim narodom“, kaže Dudčak.
Naš sagovornik objašnjava da ako Donbas ostane u sastavu Ukrajine, kijevska vlast će dobiti više od dva miliona ljudi, koji su kategorički protiv politike koju sprovodi Kijev. Politikolog zaključuje da ukrajinskim vlastima nije potreban elektorat koji je protiv njih.
„Zato Kijev i nema nameru da rešava nastalu situaciju mirnim putem. Vidite, oni vode građanski rat i praktično su novim zakonima ozvaničili primenu oružja, oružanih snaga, pa i teškog naoružanja, sve protiv civila i lokalnog stanovništva. Kijevske vlasti ne vode direktne pregovore sa predstavnicima Donbasa. Dakle, postoji iskustvo rešavanja sličnih problema, ali Kijev zapravo nema nameru da upotrebi prethodno uspešne formate“, rezignirano zaključuje Dudčak.
