Italijanski slučaj Antonića podseća na Srbiju u vreme kad su posle izbora 2008. godine neki tvrdili da tadašnji predsednik Boris Tadić ne sme da dâ mandat Vojislavu Koštunici, zato što je razmišljao da formira vladu s radikalima. „Ukoliko građani biraju nekog ko želi da poremeti pravila igre, onda to za elite nije demokratija, već populizam“, primećuje Antonić.
Lompar ukazuje na strah od evroskepticizma koji vraća ideju nacionalnih suvereniteta, što izaziva dve vrste bojazni: jednu opravdanu, budući da je Evropa u sukobu nacionalnih pokreta doživela Prvi svetski rat, i drugu, arbitrarnu, zato što teži ostvarivanju ciljeva koji su sada „duboko suprotni elementarnim ljudskim pravima i vrednostima“. Ocenjujući da „živimo u doba postdemokratije, postistine“, Lompar podseća da se pokušava izigrati „bregzit“ planovima o novom referendumu. Istovremeno, pričama o tome da su ishod „bregzita“ odlučili muškarci srednjeg doba, belci iz deindustrijalizovanih oblasti Britanije demonstrira se diskriminatorni diskurs. Nedemokratski impuls vidi se i na izborima u Nemačkoj, gde treću po snazi parlamentarnu stranku, Alternativu za Nemačku, devalviraju rečima koje diskriminišu milione građana koji za nju glasaju, navodi naš sagovornik, dodajući i primer izbora u Francuskoj, kad je parola bila „svi protiv Marin le Pen“.
„Ta vrsta arbitrarnosti karakteriše današnje stanje i pokazuje duboku krizu evropske svesti“, ističe Lompar, koji smatra da se posle pada Berlinskog zida postepeno odvija objektivno sužavanje demokratskih sadržaja „sa posebno negativnim refleksima na naše područje“.
Po mišljenju Stojanovića, u gotovo čitavoj Evropi trenutno je pogodno tle za rast pokreta koji kumuliraju nezadovoljstvo sa dveju strana: zbog pitanja identiteta i zapostavljenosti nacije u globalnom svetu i zbog ekonomskih problema. „Sa treće strane, to je apsolutno pogodno tle za rast populizma u Evropi, jer je danas možda lakše nego ikada pronaći neprijatelja prema kom ćete adresirati političke poruke. To su dominantno migranti, ali i finansijski tajkuni kao ekonomski faktor ili Rusija u pojedinim zemljama“, objašnjava on.
Antonić dodaje da dolazak jeftine radne snage u Evropu sa talasom izbeglica odgovor dobija u glasanju za partije i pokrete koje kažu da postoji neka vrsta zavere elita protiv običnog čoveka, a onda takve pokrete i partije odmah diskvalifikujete kao ekstremnu desnicu i populiste.
Lompar problem vidi u „intelektualnoj defanzivi“ i u tome što ni u medijima, ni u intelektualnoj javnosti „nemate ništa drugo osim diktature političke korektnosti“.
„Postoji dominantni tok mišljenja koji onda uslovljava dominantan tok delovanja, gde čitav niz tema morate tretirati u skladu sa zadatim očekivanjem ili ćete doći po sankcije. Glavna kriza Evrope jeste upravo kriza odsustva intelektualne spremnosti da se suoči sa situacijom, jer bi se to pre ili kasnije prelilo na politički horizont. Ovde se odvija obrnuti proces — finansijski kapital diktira političkom kapitalu, politički kapital diriguje intelektualcima, a intelektualci servisiraju medije“, kaže Lompar, napominjući da je to neproduktivan sistem koji prirodno proizvodi revolt.
Ništa bolja situacija nije ni na Balkanu, a primer je priznanje crnogorskog premijera Duška Markovića da je Podgorica priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, iako je oko 85 odsto građana bilo protiv.
„Kod nas se demokratija svodi samo na dan izbora, čak i to je upitno i kod nas su demokratske procedure svedene na to da građanin može da izađe da glasa, pritom znajući, da iako je glasao za nešto predloženo u kampanji, verovatno to neće biti ostvareno. Meni deluje da u svim ovim zemljama regiona, čak i u onima koje su u Evropskoj uniji, pobeda na izborima znači svevlašće i da od momenta kada ste dobili formalni legitimitet na izborima, možete raditi apsolutno ono što želite, bez obzira na preferencije građana i bez obzira na ono što ste eventualno obećali“, kaže Stojanović.
Često se, kako konstatuje, dešava da su građani protiv nekih stvari, možda ključnih u državi, a političari bez ikakvog pardona govore da će oni uraditi kontra njima i da ne vide problem sa tim.
„Pitanje uticaja običnih građana na kreiranje politike u regionu gotovo je svedeno na minimum. Kod nas imamo fasadnu ili fejk demokratiju, gde imate izbore, ali u stvari nemate izbor“, opisuje sagovornik Sputnjika.
Lompar dodaje ocenu da zemlje koje sebe definišu kao obrasce demokratije često podržavaju zemlje sa autoritarnim poretkom, zato što imaju određene interese koji nisu nužno komplementarni s demokratskim poretkom.
„Recimo, kad je konkretno reč o Kosovu i Metohiji, oni imaju interes da nametnu Srbiji da ona to prizna. Ukoliko se oslonite na raspoloženje građana — a 80 odsto građana je za zamrznut konflikt, onda to ne može nikad da se sprovede. Njima je u interesu da se suzbije demokratski prostor, da bi se moglo nametnuti određeno rešenje koje odgovara njihovim političkim interesima“, kaže Lompar.
Prema mišljenju Antonića, Srbija je u situaciji da se stalno govori o problemima koji postoje u Evropi, a istovremeno nema alternativu Evropi. Takođe, dodaje on, predsednik Vučić „razume da ukoliko bi slučajno pomislio ozbiljno da napravi zaokret, da bi odmah imao ozbiljan problem da ostane na vlasti“, a da „zasad uživa jednu vrstu poštede iz Evropske unije“. Ipak, smatra Antonić, kad imate tu vrstu realne perspektive onoga što se dešava, a imate maglovito obećanje, morao bi postojati „plan B“. „Mi smo se uputili bez nekakve javne rasprave prema Evropskoj uniji i sad tu ima toliko problema i očekuju da damo nešto i to ozbiljno nešto za jedno veliko ništa, pa se postavlja pitanje umesnosti toga“, ističe on.
Lompar ocenjuje da Srbija ne može da izađe iz zadatog evropskog okvira na kom se već godinama gradi politika, niti postoje snage koje bi mogle da izvrše zaokret.
