Vrh novinarske karijere Majkl Volf doživeo je kada je objavljena njegova knjiga „Vatra i bes — unutar Trampove Bele kuće“, koja ga je načinila poznatim u svetskim razmerama. Volf već deset godina radi kao novinar britanskog izdanja američkog muškog časopisa GQ za koji piše političke tekstove.
Na čitalačkom „Haj festivalu“ koji se upravo održava u Velsu, Volf je imao razgovor sa glavnim urednikom britanskog GQ Dilanom Džonsom.
Jedan od najzanimljivijih i najduhovitijih trenutaka u debati bio je kada je Volf upitan o tome koliko je Trampov predsednički mandat opasan po svetski mir.
„Dobra vest je da moderno ratovanje zahteva punu pažnju“, rekao je Volf. „Sve se svodi na informacije. Jedna odluka povlači sledećih deset, a tih deset povlače još više, a to je upravo ono što Tramp ne radi. Ako generali uđu kod njega sa pauverpoint prezentacijama, on napušta prostoriju u roku od tri minuta. Ideja da on može da radi stvari koje su neophodne za početak rata… Mislim da on to ne može. On je neverovatno neefikasan.“
„Predsednik nema pojma šta bi trebalo da radi na poslu. Svi u njegovom okruženju misle da je idiot“, bio je oštar Volf.
Trampova nesposobnost i nedostatak interesa za administraciju podsetile su Volfa na vreme koje je provodio u Beloj kući dok je pisao „Vatru i bes“:
„Sa Trampovom administracijom suočavamo se sa novim nivoom gluposti. Mnogi u Beloj kući trude se da rade svoje poslove najbolje što mogu. Ali koliko je teško preneti informaciju ovom čoveku! Ceo posao predsednika sastoji se u tome da čita informacije i donosi odluke. Donald Tramp ne čita. On ne čita ništa — dobro, ponekad pročita neki naslov ukoliko je njegovo ime u njemu“, rekao je Volf.
„Takođe ne sluša nikoga. Ne postoji način da komunicirate s njim osim preko TV. U Beloj kući sam bio od januara do kraja avgusta 2017. godine. Za to vreme svi visoki savetnici prošli su kroz transformaciju. Isprva su o Trampu govorili sa entuzijazmom. Nekoliko nedelja kasnije govorili su o njemu i prevrtali očima, a nekoliko nedelja nakon toga hteli su da se ubiju kada su pričali o njemu.“
Volf jasno stavlja do znanja da Trampov uspeh, uprkos tome što je neuspešan kao svetski lider ili kao šef izvršne vlasti, dolazi zato što predstavlja drugost u odnosu na glavni tok američke politike, makar kod najžešćih podržavalaca.
„Tramp je karikatura samog sebe. Klovn. Nije borac, on traži pažnju. On čak nije ni populista. On nema nikakva uverenja — nekako je uspeo da se nametne zbog dubokog uverenja u zemlji. On je zvezda. Ljudi ga poznaju. Svestan je toga i o tome mi je pričao kada smo razgovarali o moći selebritija u državama Srednjeg Zapada. Rekao mi je: ’Moja je namera da postanem najpoznatiji čovek na svetu‘. Ima potpuno drugačije standarde (za razliku od drugih političara) i to se slaže sa aspiracijama i ljutnjom mnogih.“
„Na kraju, svako ko dodirne Trampa izgori. On loše tretira ljude i ne može da uspostavi sistem u kojem on nije u centru pažnje.“
