Očigledno je, kaže Adamović, da svi oni koji su dominirali svetom poslednjih 25 godina u Rusiji vide glavnog neprijatelja zbog vrednosnih pitanja. Za njih se ruši liberalni svetski poredak u kome je Jeljcinova Rusija bila idealna i u kome za Srbiju i srpski narod nije bilo mesta. Taj poredak je, zahvaljujući Rusiji, Kini, krizi EU, „bregzitu“, Trampovoj pobedi, i te kako doveden u pitanje, izjavio je Adamović.
— Mi više ni ne živimo u 21, već na kraju 19. veka, negde pred izbijanje Prvog svetskog rata, što je primetio i predsednik Srbije. U liberalnom poretku nema mesta za konzervativne hrišćanske države, a po mišljenju onih koji su planirali globalni svetski poredak, mi treba da živimo u nekakvom postmodernom liberalnom raju multikulturalizma ljudskih prava, gde Rusija ne bi trebalo ni da postoji, kao ni Srbija ni Republika Srpska.
Pored sukoba u Donbasu u Ukrajini je na delu i medijski rat. Šta je njegov cilj?
— Ukrajinske političke elite, koje su antiruske, moraju po svaku cenu da održavaju krizu nadajući se da će u celu priču, zbog svoje slabosti, da uvuku što više zapadnih zemalja koje će im pomoći. Malo ljudi zna da antiruski Stepan Bandera uopšte nije bio nacista. Njega su na početku Drugog svetskog rata samo preuzeli Nemci, a on je pre toga zapravo bio čovek britanskih obaveštajnih službi. To se namerno baca u zaborav. Ukrajinska SS divizija je jedina SS divizija čiji su pripadnici bez ikakvih problema našli uhlebljenje i u Velikoj Britaniji i SAD, i nisam primetio da je iko odgovarao zbog onoga što su činili u Drugom svetskom ratu. Banderu možemo da uporedimo sa Antom Pavelićem i ustašama za koje se veruje da su bili nacističke marionete, a zapravo su bili instalacija britanskih tajnih službi.
„RIA novosti Ukrajina“ i „Rusija sevodnja“ su ukinute u Ukrajini. Da li je to deo Porošenkove kampanje uoči predsedničkih izbora?
— Često se kaže kako mi živimo u mirnodopskom periodu, a zapravo u 21. veku nismo imali godinu bez rata. Žestoki sukobi se vode i u medijskom prostoru, jer se pojavila alternativa dosadašnjoj dominaciji anglosaksonskih medija. U našim medijima se, nažalost, „Njujork tajms“, „Vašington post“ i Si-En-En uporno nazivaju uglednim medijima, a ne daje se prostor onima koji su prava alternativa dosadašnjim lažima koje su ti mediji produkovali. U 21. veku ukinuto je pravo na slobodu medija u jednoj evropskoj zemlji, u Ukrajini, jer više nemaju snagu da zadrže medijski monopol u kojem su dosad bili neprikosnoveni i posegnuli su za drastičnom merom — da se čuje drugi glas. Nedavno je bivši ambasador Kameron Manter predstavio plan Instituta „Istok—Zapad“ o rešavanju problema Kosova, Republike Srpske, jer je, navodno, tu nezavršen posao. Između ostalog, u tom planu se predviđa, verovatno zbog toga što se plaše uticaja Sputnjika, formiranje alternativnih medija koji bi nama Srbima, tobože zavedenim ruskom propagandom, otvorili oči. Ne znam koji su to alternativni mediji, jer objektivno govoreći oni sve vreme dominiraju medijskim prostorom Srbije.
Da li se dovoljno čuje druga strana?
— Situacija se umnogome promenila od 2008. Sada ne postoji apsolutna dominacija EU i SAD na Balkanu, već su sada tu jaki interesi Rusije, Kine i Turske. Kada je Sputnjik u pitanju, ne samo ja, već i mnoge moje kolege kažu da su dobile priliku da kažu ili pokažu drugi pogled na međunarodne odnose, ono što naši mejnstrim mediji nisu uspeli da urade. Nailazio sam, na primer, da se danas pojavi tekst u „Njujork tajmsu“, sutra ga prepiše „Politika“, a preksutra „Jutarnji list“, što je neverovatan skandal. Sputnjik je afirmisao veliki broj ozbiljnih stručnjaka za međunarodne odnose, koji su nam pokazali novu sliku sveta koji se menja, a koja je za nas mnogo optimističnija nego što je bila.
Donald Tramp je definitivno otkazao sastanak sa Kim Džong Unom. Da li vas je to iznenadilo, s obzirom na to da je uništeno ono što je sam tražio?
— Svako ko poznaje Donalda može uvek da računa na iznenađenja, ali ta stvar nije izgubljena, do tog susreta će doći pre ili kasnije. On često voli da podigne tenzije i dovede svet na ivicu nuklearnog sukoba, a onda svi odahnu kada dođe do smirivanja situacije. Ta njegova pozicija dolaženja do mira kroz pokazivanje snage može da bude korisna u međunarodnim odnosima. Kad god neko kritikuje Donalda Trampa, treba stalno da ima na umu svet koji je on nasledio, i u tom smislu ja ne bih dramatizovao njegovu odluku.
Ne brine vas reakcija Kim Džong Una?
— On mora da pokaže da je čvrst, ali je to možda samo odmeravanje snaga na svetskoj sceni. Ja tu situaciju ne bih dramatizovao. Trampa u novembru očekuju važni izbori za Kongres i mora sve da učini kako ne bi došao u situaciju da demokrate preuzmu većinu u oba doma.
Američki konzul je proteran iz Venecuele, da li Tramp namerno izaziva krize na svim kontinentima?
— Još od čuvene Monroove doktrine, SAD moraju da kontrolišu i Severnu i Južnu Ameriku, i Vašington ne gleda blagonaklono na ruske ili kineske investicije u Venecueli. Sa druge strane, ta zemlja se još od pokojnog predsednika Čaveza postavila vrlo antiamerički i uspela je da okupi veliki broj južnoameričkih zemalja u antiamerički blok, pa nije ni čudo što se rezultat izbora u Venecueli ne dopada Beloj kući.
Da li vas zabrinjava to što se ne dopada ni većini lidera evropskih zemalja?
— Evropska unija, za razliku od drugih velikih sila koje su se vratile u 19. vek i zaista se lavovski bore za svoje geopolitičke interese, zapravo je entitet koji još živi u 21. veku, u postmodernom liberalnom raju, u kome svi misle da više nema ratova i da treba svi da živimo u nekakvom multikulturalizmu, pa su pre nekoliko godina pozvali milione migranata koje neće nikad integrisati. Podsećam da je 2010. Angela Merkel rekla na kongresu omladine svoje stranke da je projekat multikulturalizma u Nemačkoj propao i da nema tog društvenog inženjeringa koji će od ljudi koji dolaze iz jednog sasvim drugog civilizacijsko-kulturnog ili religijskog miljea moći preko noći da postanu novi Francuzi. Američki ambasador Kajl Skot je obilazeći neko migrantsko naselje poručio da su svi ti mali Arapi i Iranci zapravo novi Srbi. To je prema tim ljudima neprimerena izjava — traži od njih da odustanu od svog identiteta da bi postali nešto drugo. Možda upotrebljavam teške reči, ali to je neka vrsta rasizma.
Kako onda možemo da posmatramo izjave naših političara da idemo i dalje ka toj EU?
— Mi smo krenuli tim putem i to ne juče. EU i Evropa su dva različita pojma. Ono što nam pričaju da su evropske vrednosti, to nema veze sa vrednostima Evrope, to su sada nekakve multi-kulti vrednosti koje su u praksi pokazale da ne daju dobra rešenja. Donedavno je Nemačka bila prilično homogena država. Sada Britanci u svojim levo liberalnim medijima hvale Nemačku upravo zbog toga što je primila milione migranata, s kojima zapravo ni ne zna šta će. Ne hvale Nemačku ako rešava svoj demografski problem. Naprotiv, to je vrlo politički nekorektno. Pošto je u poslednje vreme Viktor Orban postao poznat po izrazu neliberalna demokratija, ja sam počeo da koristim termin za Brisel da su oni liberalne nedemokrate. U poslednje vreme sve te evropske političke elite ne veruju u svoj narod. Odjednom je svaki političar koji ima podršku svog naroda populista, a biti populista i biti na strani svog naroda i njegovih interesa nije politički korektno i nije politički dopušteno. Sa druge strane, sam Junker ume da kaže da će Evropljani za dvadeset-trideset godina izumreti kao evropski narod. Umesto da porade na povećanju nataliteta, ta vrsta politike postaje proskribovana, jer rizikujete da postanete desničar ili fašista, ali zato da primite milion imigranata, to je kultura dobrodošlice, to je nešto divno, to je nešto pozitivno, iako se vidi u praksi da to ne daje rezultate.
Angela Merkel je rekla da će i dalje poštovati nuklearni sporazum sa Iranom, ali da strahuje da će Nemačka morati da povuče svoje kompanije iz Irana zbog američkih sankcija…
— Njena izjava pokazuje koliko je Nemačka politički nemoćna država. Jedan od bivših šefova nemačke obaveštajne službe u svojim memoarima je objavio podatak da je on navodno video dokument potpisan posle Drugog svetskog rata, da sto godina od završetka tog sukoba Nemačka mora da ostane američki vazal. Bez obzira na neke pomalo kočoperne izjave Merkelove — da Nemačka i Evropa moraju same da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke — vidimo da od toga nema ništa. Nuklearni sporazum sa Iranom je Tramp kritikovao i u svojoj kampanji i paradoksalno ima osnove u tome što je on rekao, pogotovo ako se vratimo unazad na sporazum sa Severnom Korejom koji je devedesetih potpisao Bil Klinton. To je bio sličan sporazum koji je trebalo da spreči razvoj nuklearnog oružja Severne Koreje, a nije ga sprečio. Sa američkog stanovišta, Izrael je neprikosnoven, bez obzira na to koja je administracija. Sa druge strane, saveznik SAD je i Saudijska Arabija, koja će u slučaju da Iran napravi nuklearnu bombu tražiti da i ona ima istu. Kada je napravljen taj sporazum sa Iranom, jedan od najistaknutijih zapadnih istoričara Nil Ferguson je kritikovao Obamin sporazum i govorio da on neće doneti mir i stabilnost, već da će, naprotiv, povećati nasilje. Vašington ne želi da se ponovi situacija sa Severnom Korejom, da Iran razvija balističke rakete, da dođe na korak do nuklearnog oružja i dovede u pitanje opstanak Izraela, jer je iranska politička elita ili religiozna elita izrazito antiizraelski raspoložena.
