Najpre je ukrajinska Vrhovna rada usvojila Zakon o reintegraciji Donbasa, kojim se daju ovlašćenja šefu države da koristi vojne snage i u vreme mira „kako bi se realizovale mere zarad očuvanja suvereniteta zemlje“. Zatim je poslednjeg dana aprila predsednik Petro Porošenko proglasio formiranje Objedinjenih snaga koje će ubuduće dejstvovati u tom regionu, čime je završena „antiteroristička operacija“ na istoku zemlje, započeta još 2014. godine. Potom je počelo ciljano puštanje informacija kako su ukrajinske vojne snage već opremljene sasvim novim američkim naoružanjem, među kojim su i protivtenkovski sistemi „Džavelin“. A onda je usledilo, istina slabijeg intenziteta, ali svakodnevno bombardovanje Gorlovke.
Postupkom najvišeg zakonodavnog organa u zemlji, Minski sporazum je praktično otišao u istoriju, pošto sada zakon reguliše da cilj nisu nikakvi pregovori, već reintegracija Donbasa vojnim putem.
Odlukom Petra Porošenka se najavljuje da u tom novom sukobu neće učestvovati samo specijalne antiterorističke jedinice, već sve naoružane snage u državi. Malo zbog podizanja sopstvenog samopouzdanja, malo zbog plašenja druge strane, sve češće se zvecka američkim oružjem koje stiže u Kijev (mada je portparol Stejt departmenta najavio da protivtenkovski sistemi ne mogu biti korišćeni na „liniji razgraničenja“, naivno je verovati da će tako i biti), a kako sve ne bi ostalo na praznoj priči, sve su češće provokacije i artiljerijskim oruđima se neselektivno gađaju mesta sa druge strane granice.
Paralelno sa ovim, u Ukrajini se zabranjuje rad ruskim medijima, a Kiril Višinski, urednik redakcije „RIA Novosti“ je uhapšen i preti mu 15 godina robije zbog „veleizdaje“.
Retorika protiv Rusije, koja je spomenutim zakonom sada i zvanično proglašena agresorom (što je samo jedan korak i od formalne objave rata) sve je žešća, pa ne treba da začude ni pozivi za rušenje Krimskog mosta kao sasvim legitimnog cilja (prvi je to učinio poslanik Igor Mosijčuk, što je na društvenim mrežama naišlo na horsko odobravanje pripadnika radikalnih grupa).
Takođe, NATO ne sedi skrštenih ruku, te se upravo sada, početkom juna, organizuje dvonedeljna vojna vežba „Udar sablje“ u Poljskoj i tri baltičke zemlje, u kojoj će učestvovati 18.000 vojnika i biti simulirana tenkovska bitka. Ne može biti slučajnost da se i izveštaj holandske istražne grupe o tome kako su ruske vojne snage učestvovale u obaranju malezijskog putničkog aviona pre četiri godine (sada su, konačno, ustanovili da je raketni sistem pripadao 53. Raketnoj brigadi iz Kurska) pojavljuje baš sada. Nove akcije ovakvog karaktera tek treba očekivati narednih nedelja. Psihološko-propagandni, hibridni, proksi ili kako ga već ko naziva — rat protiv Rusije dobija novu dinamiku, a oružani sukob na istoku Ukrajine će postepeno biti „podgrevan“.
Metodologija izvođača ovih radova je identična onoj u Sočiju pre četiri godine. Od kraja decembra, pa do sredine februara, neposredno pred Zimske olimpijske igre organizuju se upadi u državne institucije, Desni sektor zavodi red na ulicama, a rulja smenjuje sve za koje proceni da „nisu njihovi“. Dok su Rusi zaokupljeni Olimpijadom, u Ukrajini se menja stanje na terenu.
Danas se novi napad tempira pred početak Svetskog prvenstva u fudbalu. Ne bih isključio da i u samoj Rusiji neće biti „građanskih protesta“ protiv „diktatora Putina“, utrčavanja na teren „boraca za demokratiju“ sa pratećim transparentima, akcija grupe „Pusi rajots“ i ko zna čega još.
Umesto da održavanje „svetske smotre fudbala“ posluži za promociju zemlje, pristojnu zaradu i podizanje „nacionalnog samopouzdanja“, već uveliko se sprema teren za izazivanje haosa i novi vojni udar na Donbas. Nadam se da u ovoj proceni grešim, ali treba podvući da previše detalja podseća na „već viđeno“. Na kraju, previše je prethodnih meseci govoreno od strane raznih zapadnih političara i (bezbednosnih) analitičara da se Rusiji nekako mora odgovoriti baš tokom Mundijala. O fudbalu će, kako stvari stoje, biti najmanje reči.
