Kolumbija ove nedelje i formalno postaje prvi latinoamerički „globalni partner“ NATO-a. Ta zemlja i alijansa postigle su sporazum o partnerstvu u maju prošle godine sledeći zaključke mirovnog sporazuma sa Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije.
Predsednik Huan Manuel Santos ocenio je partnersko pridruživanje kao vrlo važno, uz konstataciju da će Kolumbija biti „jedina zemlja u Latinskoj Americi sa tom privilegijom“.
Da li je formalizovanje saradnje u Briselu američki odgovor na novu pobedu Nikolasa Madura na predsedničkim izborima u Venecueli i koliko ovaj potez članica NATO-a predvođenih Sjedinjenim Državama daje mogućnost otvaranja novog žarišta na ovom kraju sveta?
Profesor Fakulteta za međunarodne odnose Univerzitet u Sankt Peterburgu, stručnjak za Latinsku Ameriku Viktor Hajfec, kaže da je priprema da se ovaj status dodeli baš Kolumbiji očigledno trajala i da je povezana sa tim što SAD učestvuju u realizaciji mirovnog procesa u toj zemlji. Međutim, postoji još jedan razlog zašto se ovoliko požurilo sa jačanjem veza sa Kolumbijom preko NATO-a, kaže Hajfec za Sputnjik.
„Pretpostavljam da je ovakav scenario u određenoj meri odgovor na jačanje rusko-venecuelanskih odnosa i veza. Kolumbija i Venecuela imaju napete odnose, povremeno izbijaju sukobi, utihnu, pa se opet zaoštre. Države povremeno optužuju jedna drugu za narušavanje teritorijalnog suvereniteta. Takođe, važan momenat je i to što Kolumbija nije priznala rezultate izbora u Venecueli. Najverovatnije, a u skladu sa svim sadašnjim okolnostima, možemo pretpostaviti da će na vlast u Kolumbiji ovog leta doći još više desno orijentisane političke snage i da će se odnosi sa Venecuelom dodatno pogoršati. Tako da je istovremeno dodeljivanje ovog statusa Kolumbiji vrsta odgovora na celokupnu situaciju u regionu“, kaže Hajfec.
Stručnjak za Latinsku Ameriku iz Beograda Trivo Inđić za Sputnjik kaže da je približavanje Kolumbije NATO-u zapravo slika najnovije Trampove agresivne politike, čiji je pravi cilj izolacija Venecuele, jer je evidentno da se ta zemlja polako okružuje komšijama koje poslednjih godina imaju izrazito neprijateljski stav, a među njima je od pre dve godine i Brazil.
Inđić podseća da je Venecuela sa Kolumbijom imala niz sukoba, jer se u nju sklanjao jedan broj kolumbijskih gerilaca, ali i obrnuto, jedan broj stanovnika Venecuele se sklanjao u Kolumbiju, navodno pod pritiskom i zbog problema koje je imao sa venecuelanskim režimom. Granica između Venecuele i Kolumbije je politički vrlo osetljiva i izražava stanje trajnih, višegodišnjih pritisaka na Venecuelu, na njenu izolaciju od susednih zemalja, kaže Inđić.
„Čini mi se da ovo nije dobar potez, radi se o tome da je Trampova administracija u ovom trenutku puna ljudi koji su i ranije bili angažovani u Latinskoj Americi na poslovima borbe protiv demokratskih režima i da je u pitanju jedna politika aktiviranja onog istog agresivnog stava Trampove vlade koji se pokazuje i na primeru Severne Koreje i Bliskog Istoka, tako da mi sve to ne obećava baš nikakvu u svetlu budućnost“, ocenjuje Inđić.
On podseća da su se u poslednje vreme vodili pregovori oko dijaloga između Vlade i opozicije Venecuele, koji su otvarali perspektivu, te da je ta opcija ovom vrstom pritiska, ulaskom Kolumbije u saradnju sa NATO-om, stavljena pod znak pitanja.
Poredak u Kolumbiji je u poslednje vreme opterećen i velikim zastojem takozvanog dijaloga Vlade Kolumbije sa gerilskim pokretima, radi se o njihovoj takozvanoj integraciji u miran politički život. To izaziva brojne otpore, uključujući i otpor SAD, jer postoji sumnja da bivši gerilci time da povećaju svoj politički uticaj u zemlji, objašnjava Inđić.
„Kolumbija je i ranije bila u planovima vojne saradnje i pomoći SAD koja se u vidu borbe protiv narko-dilera izražavala praktično punom zavisnošću Kolumbije od severnoameričke politike. Zato mislim da nije dobra opcija da se latinoameričke zemlje vezuju direktno za NATO. Sa globalnog stanovišta, to će biti značajan poremećaj odnosa snaga i sve mirovne inicijative koje su želele da postignu Rusija, Kina i niz drugih zemalja, uključujući Severnu Koreju, stavlja pod sumnju“, tvrdi Inđić.
Oblasti saradnje Kolumbije sa NATO-om obuhvatiće sajber i pomorsku bezbednost, terorizam i njegove veze sa organizovanim kriminalom i izgradnju kapaciteta i mogućnosti kolumbijskih oružanih snaga, objašnjeno je na sajtu NATO-a.
Međutim, profesor Viktor Hajfec tvrdi da to što Kolumbija dobija status globalnog partnera ne znači da će ona već sutra postati članica NATO-a, pa čak ni u bliskoj budućnosti.
„Važno je istaći da se ovoj odluci ne raduju i drugi susedi Kolumbije, ne samo Venecuela. I druge države Latinske Amerike koje su u blizini Kolumbije nisu srećne zbog činjenice da će na teritoriji ove države ostati američke vojne baze. Interesantno je da je sama Amerika u nekom trenutku htela da ih zatvori, ali da je Kolumbija želela njihov ostanak, jer 14 baza znači i veliki broj radnih mesta za lokalno stanovništvo. Kolumbija želi određenu sigurnost u slučaju da se odnosi sa Venecuelom dodatno pogoršaju“, objašnjava sagovornik Sputnjika iz Rusije.
Pored Kolumbije, NATO na listi „globalnih partnera“ širom planete ima Avganistan, Australiju, Irak, Japan, Republiku Koreju, Mongoliju, Novi Zeland i Pakistan.
Svaka od tih zemalja razvila je individualni program o saradnji i partnerstvu, a mnoge aktivno učestvuju u misijama NATO-a. Sagovornici Sputnjika ocenjuju da su male šanse da Kolumbija na bilo koji način učestvuje u operacijama NATO u ostalim delovima sveta.
