Sergej Alduškin najradije slika pejzaže i portrete, a njegova najveća inspiracija je sam život.
„Mi slikari inspiraciju pronalazimo u svemu, mi prikazujemo život“, kaže naš sagovornik, čiji kreativni duh ne miruje nikada, pa čak ni u trenucima dok čeka da uđe u naš studio. O tome svedoči razigrani crtež mastilom, nastao u obližnjem kafiću za svega pet minuta, na kojem je slikar predstavio zgradu u komšiluku Sputnjika. Većina nas koji prolazimo pored nje svaki dan verovatno ne bi umela da je opiše. Samo jedan pogled na Alduškinov crtež otkriva nam mnoštvo detalja koji krase to staro, ali lepo zdanje, a koji nam svakodnevno promiču.
Crtež se nalazi u sveščici ispunjenoj kaligrafskim beleškama o utiscima s brojnih putovanja. Prate ih poetične minijature — crteži u mastilu i akvarelu. Reč je o blagu koje ostavlja bez daha, jer ti crteži govore više od hiljadu reči. Tu su i ljudi, i priroda, i objekti koje slikar neprestano zapaža, posmatra i prožima ih sopstvenim osećanjima, čuvajući ih od zaborava i udahnjujući im poeziju koju im turobna svakodnevica često oduzima. Alduškin je pažljiv i pronicljiv posmatrač. Njegove linije su istovremeno živahne i precizne, a razlivene boje proizvode igru svetlosti i senke koja produbljuje značenje i smisao viđenih prizora.
Ruski slikar rado dolazi u Beograd i Srbiju, gde je upoznao „dobrodušan, mio, gostoljubiv i ponosan narod“ i stekao mnoštvo dobrih prijatelja. Jedna od njih je i Mirjana Stojanović, slikarka koja vodi dugogodišnji projekat „Srbija s palete ruskih slikara“. Među rezultatima tog projekta, u kojem učestvuje i Alduškin, jeste „Srpski album“, monografija s delima ruskih slikara inspirisanih predelima i ljudima u Srbiji.
Snaga Volge kao izvor nadahnuća
Sergej je večiti putnik koji rado obilazi i upoznaje svoju rodnu Rusiju, ali i druge delove sveta. Najbolje se, međutim, oseća u rodnom selu, u koje se, kako kaže, uvek vraća da bi primio energiju iz zemlje na kojoj je odrastao. Ovaj umetnik je stasao u Marijskom kraju, pokraj Volge, među Marijcima. To je ugro-finski narod koji Alduškin opisuje kao veoma radne i veoma muzikalne ljude, opčinjene snagom velike reke.
Majstorstvo ovog slikara ogleda se i u umeću da pred publikom, uživo, stvara akvarele. Alduškin nam objašnjava da, dok beleži prizor ispred sebe, najčešće mrtvu prirodu, čuje svaki uzdah iz publike, svestan je svakog pokreta svojih posmatrača i može da opipa osećanja koja ispunjavaju prostor, prenoseći ta emotivna strujanja na svoje radove.
Počeo sam da slikam veoma davno. Mnogo putujem, a akvarel je mobilan i njime veoma brzo može da se prenesu utisak i atmosfera, bez naknadnog vraćanja slici. Akvarel omogućava da se ulove trenutak u prirodi, čovekovo raspoloženje. Što se to brže prenese, bolje su predstavljeni emocije i atmosfera“, priča nam slikar.
Naš sagovornik je talenat, po svoj prilici, nasledio od oca, koji je bio samouki slikar.
„Moj otac je za sobom ostavio mnoštvo živopisnih slika. Pošto je rano umro, želeo sam da sačuvam od zaborava njegovo stvaralaštvo. Pisao je i stihove, drame… Njegovo nasleđe sam restaurirao i čuvam ga u kući u kojoj sam se rodio i odrastao. Tu sam podigao i stvaralački dom za svoje prijatelje, koji mogu tu da dođu i da rade. Tu je i izložbena sala, u kojoj je predstavljeno marijsko stvaralaštvo. Tako je ono što je za sobom ostavio moj otac dobilo svoj smisao“, zadovoljno ističe slikar.
Sergej Alduškin aktivno učestvuje u projektima ruske galerije „Zlatni ples“ koja neguje tradiciju ruske realističke škole.
„Ruska škola slikarstva je vrlo raznorodna. Ako, na primer, posmatrate dela u Tretjakovskoj galeriji, vidite da se rusko slikarstvo razvijalo na temeljima stvaralaca kao što su Surikov, Rjepin i mnogi drugi. Odatle je poteklo i sovjetsko slikarstvo, stvaraoci poput Ivanova, Korovina. I to se nastavlja i dan-danas. Ja sam jedan on onih slikara koji voli rusku umetnost. Nemam potrebu da je podražavam, ali ne vidim ništa drugo što bi mi bilo smernica za put kojim idem“, zaključuje Alduškin.
