Prema pisanju svetskih medija, Iran je evropskim državama postavio više uslova od čije implementacije će, kako se navodi, zavisiti posvećenost Teherana nuklearnom sporazumu.
Među uslovima Irana je osiguranje garancija evropskih banaka da će nastaviti trgovinsku saradnju sa Iranom, kao i garancije evropskih država povodom prodaje iranske nafte.
Teheran takođe zahteva od Evrope da na pregovorima ne dira iranski nuklearni program i njegovu regionalnu aktivnost, a države EU treba da pokažu da im se može verovati u radu na nuklearnom sporazumu sa Iranom.
Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, međutim, ne veruje da je reč o nekakvom „ultimatumu“ Teherana Evropskoj uniji jer te zahteve iranske vlasti nisu iznele ni u jednom zvaničnom dokumentu.
Pre se radi, dodaje naš sagovornik, o stavovima i porukama koje je iranski verski lider ajatolah Ali Hamnej izneo na sastanku sa predstavnicima tri grane vlasti, a koje treba posmatrati kako u spoljnom, tako i unutrašnjem kontekstu.
„Iran je svestan da će bilo kakvo sukobljavanje na Bliskom istoku negativno uticati na EU i njenu ekonomiju, pa u tom smislu Teheran ima određenu pregovaračku poziciju i mogućnosti da nešto traži od Unije. Drugo, Iran to traži u trenutku kada su vodeće naftne i građevinske kompanije iz EU već napravila prve ugovore sa Iranom nakon 2015. godine, pa će shodno tome puno izgubiti ukoliko pod pritiskom SAD izađu sa iranskog tržišta. Konačno, Iran želi da uspostavi jedan širi okvir saradnje i traži garancije da EU zaista želi da nastavi da postupa po postojećem sporazumu“, ocenjuje Janković.
Međutim, dodaje naš sagovornik, treba imati na umu da je poruka o „uslovljavanju“ Nemačke, Velike Britanije i Francuske prevashodno unutarpolitičke prirode.
„Ona je, naime, usmerena na one u Iranu koji se plaše novih sankcija, koji traže neku vrstu kompromisa, pa čak i to da Iran prihvati najnovije američke zahteve ne bi li se izbegle sankcije i živelo mirno. Iranski duhovni vođa je svestan da u Iranu ima i takvih glasova, pa na ovaj način želi da malo ohrabri ljude i podigne im samopouzdanje. Ne treba zaboraviti da u toj zemlji postoje unutrašnji sukobi i previranja između umerenijih ljudi koje predstavlja aktuelni predsednik i onih malo konzervativnijih, kao ni ulogu Iranske revolucionarne garde koja početkom godine jeste podržala Hamneja, ali su se kasnije pojavile spekulacije da on želi da ih oslabi“, ukazuje Janković.
I Nikolaj Kožanov sa Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu smatra da je ovaj navodni ultimatum namenjen za unutrašnju upotrebu, jer u Iranu postoje snage nezadovoljne nuklearnim sporazumom.
„Takođe, Teheran shvata da budućnost sankcija zavisi, pre svega, od toga da li će Evropa definitivno reći ’ne‘ američkim restriktivnim merama protiv Irana. Zato Iran podiže ulog i pokušava da izvrši psihološki pritisak na Evropljane, jer je besmisleno odgovarati Trampu koji ima čvrst stav povodom sankcija. Za razliku od Trampa, Evropa smatra da je nuklearni sporazum veliki uspeh i Iran to koristi kako bi, bar na rečima, upozorio Evropljane“, kaže Kožanov za Sputnjik.
I Ilja Graščenkov, šef Centra za regionalnu politiku, smatra da nije reč o ultimatumu, već o apsolutno razumljivom stavu Irana.
„Teheran se plaši da će na svojoj koži osetiti ono što su osetile druge zemlje koje su postale ’neprijatelji Vašingtona‘, poput Sirije. Iran shvata da SAD brutalno i dosledno istiskuju sa Bliskog istoka one snage koje su, prema njihovom mišljenju, nepodobne. Sa druge strane, zbog odnosa sa SAD, Evropska unija nije u mogućnosti da se pridržava odmerene politike prema Iranu, a Teheran to oseća i upozorava Evropu na određene ’crvene linije‘. Pritom, smatram da su zahtevi Irana u potpunosti u skladu sa tržišnim pravilima jer se tiču, između ostalog, i ekonomskih interesa te zemlje“, ocenjuje Graščenkov za Sputnjik.
Na pitanje koliko su vodeće zemlje EU u stanju da odgovore iranskim zahtevima, Janković kaže da sumnja da bih Hamnej izlazio sa nečim sličnim da ne zna da postoji veliki pritisak u zemljama EU da se prilagode američkim zahtevima.
„Nažalost, američki uticaj je toliko snažan da EU nije u stanju da mu se odupre. To su pokazale i američke sankcije Rusiji kojima se EU isprva protivila, ali se ubrzo priklonila Vašingtonu. Hamnej je svestan toga, ali jednostavno ne želi da ispadne ’slab igrač‘ koji deluje isključivo reaktivno, pa poručuje da nisu samo Amerikanci ti koji nameću pritisak i diktiraju tempo, već da to može i Iran. Naravno, drugo je pitanje koliko Iran može izdržati pod sankcijama, ali ovaj trenutak treba gledati kao jednu diplomatsku borbu u kojoj je Teheran ocenio da ovakvim izjavama može da dobije na unutarpolitičkom planu, a verovatno nešto i na spoljnom. Da li su dobro odigrali pokazaće naredni meseci“, zaključuje Janković za Sputnjik.
