Rasprave o tome da li su Srbiji potrebni lobisti u centrima odlučivanja o svetskoj politici prisutni su još od početka raspada Jugoslavije, a tadašnjem srpskom rukovodstvu prebacivano je što, za razliku od Hrvata, Slovenaca i kosovskih Albanaca, nije angažovalo profesionalne lobiste koji bi objasnili i založili se za srpske nacionalne interese.
Sada srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić upozorava da su Srbiji potrebni lobisti koji bi radili u korist naših interesa.
Bili interesi državni, nacionalni ili privatni, lobiranje je moćno sredstvo njihovog ostvarivanja, pogotovo u SAD, kaže Nenad Vasić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu i pisac nekoliko studija o lobiranju.
„Dačić je u pravu zato što je napravio preciznu analizu gde zapravo treba da bude fokus zvaničnog lobiranja Republike Srbije kada su SAD u pitanju, a to je naročito kabinet aktuelnog predsednika Donalda Trampa. Ono što je važno da se pomene tim povodom je upravo to da fokus treba da bude na njegovom kabinetu i timu njegovih saradnika, a ne na Stejt departmentu i na Kongresu“, smatra Vasić.
Srbija, prema Vasićevim rečima, treba da ima zvanično angažovane lobiste u SAD, a pored njih lobiranjem bi trebalo da se bave i srpske diplomate, a ne manje važno je takozvano etničko lobiranje, koje se vrši preko srpskog kokusa u Kongresu SAD. Uz to je važan i uticaj dijaspore, kaže Vasić, posebno sa stanovišta finansiranja.
U javnosti će se često čuti da je lobiranje legalizovana korupcija. Prema Vasićevim rečima, to nije tačno jer lobiranje isključuje korupciju, a korupcija lobiranje.
SAD imaju dugu tradiciju lobiranja, koje se definiše kao profesionalno uticanje na donošenje odluka na legalan i legitiman način, za razliku od netransparentnog uticaja na zvaničnike.
„Upravo da bi se sprečile koruptivne, ilegalne, kriminalne i mafijaške radnje, utvrđeno je da je lobiranje jedna vrsta uticaja koje treba da bude nešto gde se zna ko utiče, zašto utiče, na koga utiče, za koji novac i pod kojim uslovima, kao i zašto je neko u državnoj administraciji odlučio to što je odlučio“, kaže Vasić.
Lobiranje sprečava porast kriminalnih radnji u vezi sa donošenjem odluka u okviru državne administracije, dodaje on.
Ako su kosovski Albanci angažovali profesionalne lobiste na način kako to propisuje američko zakonodavstvo, onda su se za svoju nezavisnost bavili lobiranjem na zakonit način, kaže Vasić. To se može proveriti na veb stranici Ministarstva pravde SAD, gde su registrovani i objavljeni svi ugovori sa lobističkim kućama i zna se pod kojim uslovima i za koji iznos neko angažuje lobistu.
„Iz albanskog lobiranja možemo da naučimo da oni u kontinuitetu lobiraju za sopstvene interese, dok mi imamo diskontinuitet. Naravno, nikada nije kasno da se priključimo lobiranju, ali svakako da su kosovski Albanci, imajući vremenski faktor kontinuiteta, u prednosti u odnosu na nas što se tiče SAD. To se vidi po stepenu uticaja koje oni imaju i na bivšu, a i na sadašnju američku administraciju“, zaključuje Vasić.
