Svi pritisci i udari kada je reč o želji SAD da smanje ogromni trgovinski deficit sa Kinom, prema rečima Dende, zamagljuju sliku glavnog strateškog cilja Amerike, a to je da se Kina što je moguće više obuzda u razvoju kako ne bi prestigla Ameriku.
„Ovde je reč, po mišljenju mnogih analitičara, o nastojanju američke politike da gde god može izbacuje Peking iz ravnoteže da bi ga omela i razvoju ciljeva koji su proklamovani prošle godine da do 2035. Kina bude moderna, razvijena zemlja, a da do 2050. bude sila sa možda i vodećim globalnim uticajem“, navodi u emisiji „Sputnjik intervju“ ovaj bivši dopisnik više medija iz Pekinga.
Povodom dogovora postignutog na konsultacijama trgovinskih delegacija SAD i Kine održanim 17. i 18. maja, Denda ukazuje da je indikativno to što u zajedničkoj izjavi nema pominjanja jedne od glavnih stavki u sporenjima i glavne glavobolje u Vašingtonu, a to je kineski program lansiran 2015. koji predviđa da do 2025. Kina preuzme jednu od vodećih uloga u tehnološkom razvoju — da umesto „napravljeno u Kini“ parola bude „stvoreno i osmišljeno u Kini“.
„To je ono što je upalilo signal u Vašingtonu i priča o smanjenju deficita je dimna zavesa u nastojanju da se Kina omete u sprovođenju svog glavnog strateškog cilja — osvajanja novih tehnologija i smanjivanja zavisnosti od stranih tehnologija“, objašnjava naš sagovornik, podsećajući da je glavni američki pregovarač Piter Navaro napisao u članku u „Fajnenšel tajmsu“ da, ukoliko se Kini omogući da postigne ove prednosti u tehnološkom razvoju, onda SAD nemaju ekonomsku budućnost.
Zoran Đorđević, nekadašnji dopisnik iz Pekinga i diplomata, ocenjuje da je dobro što su Amerikanci i Kinezi postigli dogovor o prestanku trgovinskog rata jer kad se dve najveće svetske ekonomije sukobe, ispaštaju drugi koji sarađuju sa njima. Sam sporazum je ipak, kako dodaje, stavljen na čekanje i još nije gotova stvar. Predstoji, naime, novi sastanak iduće nedelje na kom bi trebalo precizirati kvote.
Prema rečima Đorđevića, deficit SAD sa Kinom prošle godine je iznosio 337 milijardi dolara, ali treba imati u vidu da se kineski i američki podaci jako razlikuju. Amerikanci, naime, knjiže robu po zemlji porekla, i sve što je u Kini proizvedeno se smatra uvozom iz Kine.
Na pitanje šta je Kina dobila ovim dogovorom, Denda navodi da je potpredsednik kineske vlade Liju He istakao da je ekonomski rat izbegnut i da su otklonjene carinske barijere. Glavni interes Kine u ovom trenutku je, smatra naš sagovornik, da nema daljeg zaoštravanja u ekonomskim odnosima.
„Kina je ovim dobila zaustavljanje teške retorike iz Vašingtona, smanjenje pritiska koji se viđao u poslednjih godinu dana i vreme da uskladi to što je dogovoreno sa sopstvenom koncepcijom razvoja. Kinezi ističu da značajno smanjenje američkog deficita u trgovini sa Kinom treba da služi zadovoljavanju hitnih potreba kineskog razvoja i života ljudi. Drugim rečima, Kina pušta Ameriku na svoje tržište vrlo kontrolisano i u meri o kojoj će tek biti pregovora“, kaže Denda. S druge strane, Trampu je priča o smanjenju trgovinskog deficita omogućila da pred biračima, a u susret novembarskim izborima za Kongres, ima neke političke poene i ispunjena predizborna obećanja.
Đorđević precizira da su Kinezi navodno obećali da će godišnje da pokušaju da smanje veliki američki deficit za čitavih 200 milijardi dolara, što, kako kaže, neće ići lako. Deficit bi, primećuje on, lako bio smanjen kad bi Amerikanci pristali da daju Kinezima da kupe skupu savremenu tehnologiju, ali oni nisu spremni na to jer najviša tehnologija može biti korišćena u vojne i odbrambene svrhe. Ovakva situacija, prema njegovim rečima, nije od juče: između SAD i Kine oduvek je postojao problem tzv. „pet T“ — politička pitanja Tibeta i Tajvana i ekonomska — trgovina, tekstil i tehnologija. Ipak, ovoga puta važan faktor u postizanju dogovora imali su i poslovi američkih kompanija u Kini — mnoge se snabdevaju sirovinama ili poluproizvodima iz Kine, a proizvođači aviona došli bi u problem ako se Kinezi okrenu drugim proizvođačima vazduhoplova, budući da je poznat plan Pekinga da u narednih deset godina potroši hiljadu milijardi dolara na kupovinu vazduhoplova.
Komentarišući činjenicu da Kinezi sve više kupuju kompanije po Evropi i svetu, Đorđević napominje da svako kinesko ekonomsko širenje nailazi na skepsu i gard. „Čak i kad sve odrade po zakonima tržišta, postavlja se pitanje da li to ugrožava nacionalnu bezbednost“, konstatuje gost Sputnjika. Slično je, dodaje, i sa kineskim projektima u Srbiji.
„Mi smo jako mali igrač u svim tim odnosima, ali ono što je značajno jeste da Kina nas smatra jednom od najagilnijih zemalja u okviru mehanizma 16+1“, navodi Đorđević. Dodaje da je Srbiji cilj da dovede Kineze koji ne samo da bi proizvodili za naše tržište nego bi Srbija bila i neka vrsta mosta, baze za lansiranje kineske robe i u zapadne zemlje sa kojima imamo preferencijalne carine.
S druge strane, kako ističe Denda, u eri pritisaka na našu zemlju važno je da i Srbija ima ekonomsku alternativu, pored EU. „Svedoci smo da EU i pojedine evropske zemlje ne gledaju blagonaklono na kineski dolazak ovde. Treba uvek mudro voditi politiku, u smislu da se ima alternativa“, zaključuje naš sagovornik.
