Državni sekretar SAD Majk Pompeo zapretio je Iranu „najsnažnijim sankcijama u istoriji“ ukoliko ne dođe do promene kursa vlade u Teheranu i izneo dvanaest zahteva Iranu, među kojima su da zemlja mora da „prestane sa obogaćivanjem“ uranijuma, dozvoli „neuslovljeni pristup svim nuklearnim lokacijama širom zemlje“ i objavi sve prethodne pokušaje stvaranja nuklearnog oružja.
Pompeo je, takođe, zatražio da Iran povuče sve snage iz Sirije, uprkos tome što su iranske snage u toj zemlji angažovane na poziv Damaska, zatim da prestane sa podrškom šiitskim pobunjenicima Hutima u Jemenu, da ne podržava više svog saveznika Hezbolaha, kao i da Teheran prestane da preti Izraelu.
Prema rečima istoričara Nemanje Starovića, od svih zahteva koje je Vašington izneo, samo prva tri se, bar indirektno, tiču nuklearnog sporazuma, dok ostalih devet potpuno izlaze iz onoga što je dogovoreno u formatu „pet plus jedan“.
„Sami zahtevi su postavljeni tako da ih praktično nijedna vlada u Teheranu, ako drži do sebe, ne može prihvatiti. Takođe, toliko su široko postavljeni da je zaista podložno najrazličitijim tumačenjima šta znači ’vojno-političko povlačenje‘ i ’smanjenje uticaja i prisustva‘ u Siriji, Jemenu, Iraku, Avganistanu i tako dalje. Zaista mislim da pretnje ’najoštrijim sankcijama u istoriji‘ nemaju nikakvog moralnog opravdanja i da je krajnje vreme da kompletna međunarodna zajednica i javnost u svim državama na zapadu preispitaju režim ekonomskih sankcija kao sredstvo vođenja spoljne politike“, kaže Starović.
Na pitanje šta zapravo stoji iza ovog ultimatuma koji je Vašington postavio Iranu, ako je jasno da će ga Teheran odbiti, Starović kaže da poslednji potez američke administracije, ali i saopštenje Pentagona koje govori o dramatičnom pritisku na Iran, ukazuje na nekoliko stvari.
„Sada je potpuno jasno da više nema prostora za poboljšanje odnosa između Vašingtona i Teherana, ali verujem da je neki scenario direktne invazije na Iran za sada malo verovatan. Za tako nešto ne postoji volja ni u samoj Americi, ni među njihovim saveznicima, jer ne žele da se upuste u nešto što bi predstavljalo najveći i najdramatičniji oružani sukob još od Vijetnamskog rata. Međutim, sasvim izvesno će doći do pojačanog pritiska na takozvane ’iranske proksije‘ u okruženju i možemo očekivati neku vrstu eskalacije širom Bliskog istoka — u Siriji, Libanu, Jemenu, pa i na palestinskim teritorijama. Takođe se može očekivati i pojačan pritisak na Teheran, u smislu pokušaja obaranja režima iznutra, metodama koje su nam dobro poznate“, ocenjuje Starović.
Međutim, on napominje da Vašingtonu neće biti lako da smeni aktuelni iranski režim.
„Čak i među najgorljivijim protivnicima Islamske republike u Teheranu, a njih nema puno, vlada jednak antagonizam prema zapadu i Sjedinjenim Američkim Državama. Zato će bilo kakva načelna, politička, javna podrška Vašingtona nekakvim opozicionim grupama u Teheranu zapravo samo smanjiti njihove kapacitete i mogućnosti za dolazak na vlast“, kategoričan je Starović.
I Vladimir Sažin sa Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka kaže da zahtevi koje je izneo Majk Pompeo nisu u skladu sa principima sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, te da je reč o provokaciji od strane SAD.
„Ne verujem da će Iran pristati na ove zahteve, a dalji razvoj situacije će zavisiti od Evrope, to jest od Velike Britanije, Nemačke i Francuske, koje su i dalje protiv Trampovih poteza kada je u pitanju Iran. Međutim, ukoliko Evropa pod pritiskom SAD odustane od nuklearnog sporazuma, Iran će obnoviti svoj nuklearni program, uključujući i vojnu komponentu i to bez ikakve kontrole od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju. To se neće dopasti ni Izraelu, ni Saudijskoj Arabiji, ni SAD. U ovom slučaju, vratićemo se u 2012. godinu, kada se razmatrala čak i vojna operacija protiv Teherana, a to bi zaista bila katastrofa“, napominje Sažin.
