Pre 14 godina u Lapljem selu, koje pripada opštini Gračanica, osnovano je amatersko pozorište za decu i mlade — teatar „Geto“. U organizaciji teatra u Štrpcu upravo je otvoren peti Dečji pozorišni festival „Biberče“.
Na ideju da osnuje trupu pozorišni reditelj Zoran Ristić došao je posle pogroma 2004. godine, kada se, kako kaže, osetilo potpuno beznađe, kada su mnoge porodice razmišljale da zauvek napuste Kosovo i Metohiju. Deca su znala čime se bavim, ona su me animirala, mogu slobodno da kažem da je teatar osnovan na njihov predlog, kaže Ristić za Sputnjik.
„Među prvima smo krenuli da se bavimo kulturnim aktivnostima koje su do 2011. godine bile potpuno zamrznute. Tu i tamo bi se pojavila nekakva kulturna aktivnost, izložba ili pesničko veče, ali ovakva vrsta kulturne delatnosti i festivala, realno, na ovim prostorima je veoma retka. Dečja pozorišta koja postoje u većim sredinama ne funkcionišu, zato što se iznajmljuju za raznovrsne igraonice, rođendaonice“, kaže Ristić.
U poslednjih 14 godina kroz „Geto“ su prošle generacije đaka koji danas imaju svoju decu. Upravo zahvaljujući posebnom radu na sebi, otvorenosti i spontanosti — igri, mnogi su uhlebljenje našli u medijima na Kosovu, ali i u regionu, a ima i onih koji su ostali u svetu umetnosti, pišu, glume. Naš rad je dokaz da na Kosovu i Metohiji ne mora sve da bude tako crno kao što se predstavlja, ovde ima života, kaže Ristić.
„Moja maksima jeste da je sve na Kosovu laž i dobar deo onoga što se o nama plasira. Ovo je sredina u kojoj sam rođen, u kojoj stvaram i svima koje to zanima pokušavam da pokažem da ovde ima, kakvog- takvog, normalnog života. Iako živim u getu, pokušavam da ga razbijem, jednostavno, pokušavam da život učinim podnošljivijim. Odlučio sam da se posvetim novoj generaciji koja dolazi, da sa njima stvaram sadržaje, da se radujemo životu“ govori nam Ristić.
Dodaje da sazrevanje u „Getu“ deci daje osećaj pripadnosti, ali i da im omogućava da shvate da svuda može i mora da se živi, da se igra, jer život je igra. Kroz „Geto“, zahvaljujući gostovanjima na festivalima u Srbiji, ali i u inostranstvu, deca su upoznavala različite sredine i kulture.
Ristić ističe da je najbolji način borbe protiv sumorne stvarnosti kojom su okruženi postavljanje predstava sa pozitivnom tematikom. U teatru „Geto“ nema tužnih priča, toga nam je svima preko glave, kaže on.
„Od prvog dana sam radio isključivo vesele predstave za decu, razdragane, da bi se deca radovala životu, da bi slavila život, da ne slave tužne priče, kojih se treba sećati, ali koje treba da ostanu u prošlosti“, ističe sagovornik Sputnjika.
U bezmalo deceniji i po rada trupa je postavila više od 30 predstava. Igraju uglavnom po školama i domovima kulture na Kosovu i Metohiji, publika je raznovrsna, to su pre svega osnovci, ali i mlađa deca, omladina i njihovi roditelji.
Najponosniji su na „Biberče“, pozorišni festival koji se organizuje peti put. Ove godine naglasak je na lutkarskim predstavama. Tokom četiri dana festivala publika će imati priliku da vidi sedam predstava, a organizovane su i radionice dramskog stvaralaštva. Dve lutkarske radionice vodiće Tatjana Paskaš i Tibor Farago, gosti iz Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina. Festival će ove godine imati međunarodni karakter.
„Imamo i radionicu izrade lutaka koju će držati Cvetin Aničić, reditelj i lutkar Narodnog pozorišta ’Branislav Nušić‘ iz Šida. Tu su i pozorišne radionice eksperimentalnog teatra ’La mama‘ iz Njujorka, koji se na zanimljiv način bavi koreografijom, glumom i muzikom. Čuo sam da su trenutno u Prištini, pozvao ih i pristali su da dođu. Oni će nam biti specijalni gosti“, kaže reditelj.
Na petom festivalu „Biberče“ publici će se predstaviti pozorišna družina Doma kulture iz Kosovske Kamenice, koje je pod okriljem Srpskog pozorišta iz Gnjilana, teatar galerije „Akvarijus“ iz Kosovske Mitrovice, trupa „BBG Art“ iz Beograda, a poslednjeg dana festivala — 20. maja, nastupiće glumci Dečjeg kulturnog centra iz Zaječara.
Za svoj, po mnogim parametrima, vredan umetnički, ali i pedagoški rad teatar „Geto“ koristi prostorije devastiranog Doma kulture u Lapljem selu, u nadi da će lokalna zajednica, ili oni koji o njenoj sudbini odlučuju, imati razumevanja i pomoći im da stvore bolje uslove za „igru“.
