Miloš je diplomirani fitnes-trener, ima 35 godina i u sjajnoj je formi. Siguran je da mu je mesec dana dovoljno da stigne na prvu utakmicu i podrži Srbiju na Mundijalu. Međutim, ovo nije njegov prvi poduhvat vredan divljenja. Prošle godine vozio je bicikl do Turske kako bi na Evropskom prvenstvu podržao naše košarkaše.
Iz Beograda preko Kopaonika, Bajine Bašte, Užica, Višegrada i Trebinja, stigao je do Dubrovnika. Nakon vožnje po Crnogorskom primorju, odlučio je da preko Albanije, Tirane i Elbasana nastavi ka Turskoj. Reprezentativac Dragan Milosavljević, košarkaš iz Kruševca, našao mi je karte za prvenstvo, drugari koje sam upoznao preko jedne studentske organizacije našli su mi smeštaj, sve se poklopilo, kaže on.
„Devet dana na putu me je pratio drug iz Pančeva, bilo je čudno, bio sam mnogo spremniji i u par momenata, na brdima, on samo što nije zaplakao. Pitao sam ga — zar nisi rekao da si spreman, rekao je, jesam, ali mi u Pančevu, u Vojvodini nemamo brda. Tada je bilo malo napeto, ali bio sam u odličnoj formi, za sedam dana prešao sam 1.300 kilometara“, kaže Miloš.
Dodaje da je stigao na vreme u Istanbul, ali se u gradu nije dobro snašao i nije stigao da pogleda prvu utakmicu koju je igrala Srbija. Zato je u Rusiju krenuo mesec dana ranije. Prva destinacija Samara, utakmica protiv Kostarike, 17. juna. Još nije odlučio da li će ići preko Bugarske, Rumunije i Ukrajine ili preko Bugarske, Turske i Gruzije.
Miloš ima minimalne troškove putovanja, jer smeštaj pronalazi kod ljudi koji su povezani preko sajta koučsurfing. Ipak, neretko mu se dešavalo da se usred noći nađe u nepoznatom i da ne zna gde može da kampuje.
„Bilo gde u zapadnoj Evropi, to je u redu, zato što većina ljudi zna engleski. U Turskoj je bilo čudno, zato što ne znaju jezik. Zadesio sam se u tri noću na benzinskoj pumpi, trebalo mi je prenoćište i hrana. Za cene se snalaze tako što ih kucaju u kalkulator i pokažu vam cifru. Kad sam probao da shvatim gde mogu da razapnem šator, bukvalno smo se bavili pantomimom“, priseća se sagovornik Sputnjika.
Miloš Milanović biciklom je obišao celu zapadnu Evropu, krenuo je u posetu prijateljima u Norveškoj, preko Praga, gde takođe ima prijatelje, ali je promenio rutu. Od plana najčešće odustajem jer me fascinira priroda, susrećem divlje životinje, srne, zečeve, to je posebno iskustvo, ali u Rusiju idem zbog Srbije, kaže Milanović.
„Idem da probam da podržim našu reprezentaciju. Drugari mi kažu da sam maskota, odnosno amajlija košarkaške reprezentacije Srbije. Nadam se da ću makar u prvoj utakmici doneti sreću fudbalerima. Idem i da bih upoznao ljude, video predele. Pitao me je jedan dečko u Frankfurtu čemu sve to. Ovo je za mene najjeftiniji način putovanja, održavam kondiciju i upoznajem ljude, na svakom koraku upoznajem ljude“, objašnjava Milanović.
Vožnja bicikla nije mu jedina strast. U poslednjih nekoliko godina nije propustio nijedan polumaraton u regionu. Odlučio je da trči kada je njegov prezimenjak Zarija Milanović u jednoj godini istrčao čak 55 maratona. Beograd, Kruševac, Odžaci, Split, Ljubljana, gde je trčao maraton, Dubrovnik, prvo je jurio svoj rezultat, a sada, kad je u ozbiljnoj kondiciji, obraća pažnju i na druge takmičare.
Milanović iz Sputnjika prvo ide u rodni grad, da se pozdravi sa familijom, a zatim — pravac Samara.
Ne zna koliko će boraviti u Rusiji, zbog reprezentacije, plan je da ode u Samaru i Moskvu, to će zavisiti od rezultata naših fudbalera. Međutim, zahvaljujući sankcijama pod kojima je bila Srbija, Miloš ima i rezervni tim za koji navija svim srcem.
„U vreme kada sam počeo da navijam, nismo imali državni tim ni u jednom sportu. Te 1994, na Svetskom prvenstvu u Americi pojavio se Brazil, Romario Bebeto i ekipa. Tako se rodila ljubav“, kaže Miloš.
Ispratili smo ga u nadi da će i ovog puta doneti sreću reprezentaciji Srbije.
