Početkom maja u Srbiji se pojavio prvi broj kulturnog magazina „Moderna vremena“, čiji se koncept naslanja na iskustva novijih francuskih magazina za kulturu poznatih po skraćenici „muk“ (mook), koja sugeriše hibrid knjige i časopisa.
„Moderna vremena“, koja su dobila ime po istoimenom Čaplinovom filmu, obraćaju se „radoznalom čitaocu koji je zasićen medijskom površnošću, digitalnom bukom i ideološkom isključivošću i koji traži drugačije sadržaje — spore, ’dugočitajuće‘ eseje, drugačije poglede, autore koji autentično svedoče o svom vremenu i koji pokušavaju da bez afektiranja dublje promišljaju stvarnost, baštinu i aktuelne kulturne fenomene i društvene procese“.
Teme tekstova u „Modernim vremenima“ kreću se u rasponu od svojevrsnih kulturno-arheoloških otkrića — kako je Fridrih Niče prevodio pesme o Marku Kraljeviću, preko dubinskih analiza aktuelnih političkih kretanja — fenomen Edvarda Snoudena kao prvog pravog disidenta digitalne ere ili stanje nacije u Velikoj Britanije u kontekstu „bregzita“, promišljanja pojedinih kulturnih fenomena poput uloge pop-muzike ili književnosti u kontekstu antikolonijalnih pokreta, pa sve do analize višeznačnih estradnih incidenata — slučaj Žike Jakšića i televizijske emisije „Nikad nije kasno“.
Pošto je u uvodniku prvog broja glavni i odgovorni urednik Nebojša Grujičić napisao „kupite prvi broj, možda drugog neće ni biti“, pitali smo ga kako procenjuje šanse za uspeh i da li će biti drugog broja.
„Mislim da smo već uspeli. Pokazali smo da postoje šanse, samo se treba usuditi. Ima ljudi koji bi čitali ovakav časopis, sad je na redu priča o infrastrukturi, ali hajde da ne kukamo, nego da vidimo da li može nešto da se uradi. Mi smo pomerili stvari sa mrtve tačke, a da li će to da ’zaživi‘, videćemo. Radimo svaki broj kao da je poslednji“, kaže Grujičić za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.
Budući da se „Moderna vremena“ naslanjaju na iskustva savremenih francuskih kulturnih magazina, koja su se dobro „primila“ u toj zemlji u poslednjih deset godina, pitali smo Grujičića kakve su šanse da se takav projekat „primi i u Srbiji“.
„Kultura ili postoji ili ne postoji. U Francuskoj se to zapatilo, to je zemlja velikog formata, velike tradicije i velike kulture. Ja pak mislim da naša kultura nije mala i da postoji jedna vrsta kulturne tradicije na koju se mi naslanjamo, sa svešću o tome kako je ta kultura trajala i koji su njeni osnovni stubovi. Mislim da ta ideja, da je naša kultura razorena, da je mala i provincijalna, prosto nije tačna. Mislim i da jedna sredina kad se ovakav časopis pojavi na kioscima izgleda bolje. Sama činjenica da je ovakav časopis moguće napraviti govori da ovde postoji neka vrsta kulturnog potencijala“, ističe Grujičić.
Iako je reč o nesumnjivom kulturnom fenomenu, luksuznom časopisu od 180 stranica za koji su pisali, između ostalih, Stanko Cerović, Vladimir Pištalo, Muharem Bazdulj, Žikica Simić, Dragan Ambrozić, institucionalna podrška ne postoji.
„Institucionalna podrška ne postoji. Jako nam je bila podrška Dragutina Ivića, koji je krenuo kao čitalac koji nema šta da čita, i kad je video ’Moderna vremena‘ odlučio je da nas podrži sa svojom firmom ’Evropapir‘. Hoću da kažem da je ovo jedno potpuno razbijeno društvo, ljudi su atomizirani bez ikakve ideje ili vere da je bilo šta moguće napraviti. O tome piše Stanko Cerović u jako važnom tekstu o Edvardu Snoudenu — on govori o naučenoj bespomoćnosti. Ljudi su raštrkani, na različitim stranama, kao posle Sutjeske, gde u jedinicama beže razvaljeni kroz obruče, misleći da su jedini preživeli. Često kažu čitaoci: ’Ovo me zanima, ali ima li još ljudi?‘ Bar 50 ljudi mi je reklo da misle da su sami na svetu“, kaže Grujičić.
Na pitanje šta je to zajedničko što povezuje junake „Modernih vremena" — Kraljevića Marka, Fridriha Ničea, unuku Marka Miljanova, Andrića, Crnjanskog, Paola Sorentina i Felu Kutija, Grujičić odgovara:
„Odbrana prava na elementarno ljudsko samopoštovanje".
