Ostale potpisnice sporazuma iz 2015, kojim je Iran obustavio svoj nuklearni program u zamenu za ukidanje ekonomskih sankcija — Iran, Rusija i Kina, Nemačka, Francuska i Velika Britanija — ostaju mu privržene, ali je budućnost sporazuma posle američkog povlačenja i pretnji sankcijama svima koji budu sarađivali s Iranom u najmanju ruku neizvesna. Baš kao što je neizvestan i odgovor na, kako dramatično upozorava nemačka kancelarka Angela Merkel, „pitanje rata i mira“ na Bliskom istoku. A Izrael za to vreme pojačava napade na Siriju i iranske snage stacionirane u toj zemlji na osnovu dogovora s vlastima u Damasku…
Kakve se namere kriju iza američkog povlačenja iz dogovora sa Iranom? Kako će na to reagovati sam Iran, a kako tri evropske zemlje kojima novi američki ambasador u Nemačkoj, Ričard Grenel, preti sankcijama preko Tvitera tek što je stigao u Berlin?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i publicista i istoričar Nemanja Starović.
„Tramp je definitivno podlegao uticaju svog ’ratnog štaba‘ i vojnoindustrijskog kompleksa. Oni sada diktiraju spoljnu politiku Amerike, pa i samog Trampa“, opisuje Zoran Milivojević motive američkog predsednika da se povuče iz sporazuma s Iranom. „Drugi motiv je to što Amerika ne može da prihvati činjenicu da se kriza na Bliskom istoku rešava tako što se smanjuje njen uticaj, a time i uticaj Izraela i Saudijske Arabije, a treći motiv nalazi se u konačnom otklonu od rezultata politike njegovog prethodnika Baraka Obame. Na ovaj način Amerika neće ostvariti svoje strateške ciljeve, ali dovodi u opasnost mir i stabilnost na Bliskom istoku“.
Tragajući za odgovorom na pitanje Trampove motivacije, „Njujork tajms“ komentariše da Amerika, Izrael i Saudijska Arabija nisu toliko zabrinuti zbog nuklearnog programa Irana koliko zbog „normalizacije režima u Teheranu“ koja je usledila posle potpisivanja sporazuma 2015.
Nemanja Starović saglasan je s ovom ocenom: „Amerika ne napušta sporazum zato što ga Iran ne poštuje već zato što, uprkos poštovanju njegovih odredbi, Iran uspeva da napravi krupne iskorake na dva plana koja tim sporazumom uopšte nisu obuhvaćena, a to su program razvoja balističkih raketa i pojačavanje političkog i vojnog prisustva širom regiona. Zato Tramp i govori da je reč o lošem sporazumu“.
Magazin „Ekonomist“ ocenjuje da se Tramp možda nada ponovnom pregovaranju sporazuma s Iranom ali je, navodi se, „verovatnije da će se završiti ratom“.
„Amerika se nesumnjivo priprema za ratnu opciju“, kaže Zoran Milivojević. „Druga flota je zato i došla u Mediteran. I Izrael je na to spreman, i to govori otvoreno. Suština je da se u pitanje dovede sam režim u Iranu i da se spreči nastup Irana u regionu. Razvoj događaja u Siriji, pobeda Hezbolaha na izborima u Libanu, situacija u Siriji… Sve to ide naruku Iranu, i samim tim predstavlja casus belli za Ameriku. I pitanje je samo da li će američki saveznici uspeti da je spreče u tome i da li će Rusija uspeti da utiče na Izrael i Iran da se suzdrže i nađu svoje crvene linije koje ni jedni ni drugi neće prelaziti.“
„Uloga Rusije je sada ključna, jer se ona izborila da bude sila u ovom regionu s kojom razgovara svako, i njeni saveznici i oni koji to nisu“, dodaje Nemanja Starović. „Dok god Moskva ima bolje odnose sa svakim od učesnika u konfliktu od odnosa koje oni imaju međusobno, ona će biti u poziciji da balansira među njima.“
U američke medije procurio je dokument, beli papir koji je podeljen funkcionerima Nacionalnog saveta za bezbednost, koji govori da je cilj Vašingtona promena režima u Teheranu, „obojena revolucija“ koja bi bila izazvana ekonomskim tenzijama unutar samog Irana, pa otuda i ponovno uvođenje sankcija ovoj zemlji.
„Sigurno je da u Vašingtonu postoji ovakva želja. Amerika već duže vreme pokušava da isprovocira unutrašnji nemir u Iranu, ali to nije naišlo na plodno tlo“, objašnjava Nemanja Starović. „Amerika to možda ne shvata na pravi način, ali, bez obzira na različite frakcije unutar režima u Teheranu, sve one funkcionišu u okviru sistema koji je uspostavljen islamskom revolucijom 1979. i ne postoji ozbiljna opozicija koja izlazi iz okvira tog sistema.“
Postavlja se i pitanje u kolikoj je meri ugrožen američki kredibilitet u međunarodnoj zajednici posle odluke o unilateralnom povlačenju iz iranskog sporazuma. Francuski ambasador pri Ujedinjenim nacijama Fransoa Delatr ocenio je u „Vašington postu“ da je reč o „opasnoj kombinaciji unilateralizma i izolacionizma“, nazvao je to „unizolacionizmom“…
„Međunarodni kredibilitet SAD bio je ugrožen i pre ovog poteza, izlaskom iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, iz Uneska, sporazuma o slobodnoj trgovini u pacifičkom regionu… O ugroženom kredibilitetu, uostalom, ponajbolje govori reakcija evropskih saveznika SAD“, ukazuje Zoran Milivojević.
Za razliku od SAD, tri evropske potpisnice sporazuma — Nemačka, Francuska i Velika Britanija — ostaju mu privržene. Nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron i britanski šef diplomatije Boris Džonson putovali su u Vašington u poslednjih desetak dana, pokušavajući da odgovore Trampa od napuštanja sporazuma. Ali ne samo da ga nisu nagovorili, nego im Amerika sad preti takozvanim sekundarnim sankcijama ako nastave ekonomsku saradnju s Iranom.“
Američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel čak je tvitovao naredbu da „nemačke kompanije koje posluju u Iranu treba odmah da prekinu s tim“. Uprkos toj naredbi, međutim, Merkelova ocenjuje: „Evropa mora da svoju sudbinu uzme u svoje ruke. To je zadatak za budućnost“. A slično će i Makron, koji kaže da Evropa „ne može da dozvoli da druge velike sile, uključujući i savezničke, donose diplomatske i bezbednosne odluke u naše ime“.
„Značaj izjava, poput ovih koje daje Angela Merkel, nije dovoljno naglašen. Tako nešto, naime, u Nemačkoj nije moglo da se čuje poslednjih 70 godina. Zato mislim da te reči treba jako ozbiljno shvatiti, jer će njihove posledice biti dugoročne, ukazuje Nemanja Starović. „Amerika zapravo dolazi u veoma nezgodnu situaciju, ona je sada u opasnosti da bude izolovana. A da bi to izbegla, moraće da pritiska svoje evropske partnere da se priključe sankcijama Iranu, što će samo doprineti daljoj eskalaciji tenzija.“
„To je ključno pitanje — da li će ostali učesnici u sporazumu pristati na američke sankcije?“, nadovezuje se Zoran Milivojević, i zaključuje: „Otuda je sasvim moguće da se upravo na ovom pitanju lomi globalni poredak, i Amerika je zaista u opasnosti da, i bukvalno, izgubi svoj globalni primat. Ovo je ključni test, na kome će se videti do koje je mere ona još u stanju da pritiska i svoje saveznike, i svoje glavne suparnike, Kinu i Rusiju. Ukoliko ove dve države na to ne pristanu, dobićemo i definitivnu potvrdu da je svetski poredak zaista promenjen“.
