Kada se posmatra sa vode, stiče se utisak da zamak lebdi između mora i neba!
„Sagrađen je po zamisli barona Jozefa fon Štajngajla i nalazi se na litici, visokoj 40 metara. Taj veliki nemački naftaški industrijalac je tu kupio malo parče zemlje i rešio da sagradi romantičan zamak u neogotičkom stilu. Priča se da je Štajngajl voleo da odmara na Krimu, ali da je osećao i nostalgiju za svojim zavičajem, pa da je zato rešio da sazida ovaj minijaturni dvorac“, priča Aleksandar, moj vodič po južnoj obali Krima.
Prva građevina koja se nalazila na ovom mestu bila je mala drvena koliba koja je sagrađena po nalogu jednog ruskog generala, posle rusko-turskog rata (1877-1878), da bi posle toga promenila nekoliko vlasnika.
Legenda kaže da je drvenu kućicu general sagradio za svoju ljubavnicu i da su je vlasnici nazvali „Zamak ljubavi“.
„Lastavičje gnezdo“ prate mnoge legende, a jedna od njih kaže da je ljubomorni muž sagradio taj zamak za svoju lepu ženu, kako mu se ne bi moglo pristupiti ni sa kopna, ni sa mora. Iz očaja, jadna žena se bacila u more. Prema drugoj legendi, nešto lepšoj, zamak je nastao od dijamanta. Lukavi Posejdon, bog mora i zemljotresa, bio je zaljubljen u prelepu Auroru, boginju zore i jutra, i činio je sve da je zavede. Ona je, međutim, odbijala njegovu ljubav. Jedne noći se prikrao boginji koja je zadremala i hteo je da je očara dijamantskom dijademom, ali Aurora se naglo trgla i izbila iz ruku dijademu, koja je pala i razbila se na paramparčad, a jedan kamen je pao u pukotinu stene. Kada je sunce počelo da se pojavljuje iza horizonta obasjao je čaroban kamenčić i iz njega je ’izrastao‘ prelepi zamak, koji je postao simbol neuzvraćene ljubavi“, nastavlja Aleksandar.
Krimljani tvrde da je „Lastavičje gnezdo“ danas najmanji zamak na svetu, dužine svega 20 metara, širine — 10 i visine 12 metara, a svojevremeno su ga svrstali na listu „Sedam čuda Jalte“.
Preživeo je stravičan zemljotres koji je ovaj region pogodio 1927. godine, ali iako sama građevina nije bitnije oštećena, na kamenu na kom je izgrađena stvorila se ogromna vertikalna pukotina, a deo stene, zajedno sa baštom, srušio se u more. To je dovelo do toga da dvorac bude zatvoren u naredne četiri decenije, a 1968. godine započeta je obnova koja je imala za cilj da ga ponovo osposobi za život, ili bar za posete.
Jedno vreme u zamku je radio restoran, a kasnije je pretvoren u muzej. Danas se tu mogu videti zanimljive izložbe, a na platou ispred povremeno se održavaju i razni festivali i drugi kulturni događaji.
Zamak „Lastavičje gnezdo“ nalazi se u selu Gaspra, a udaljen je oko devet kilometara od grada Jalte.
„Ko dolazi kopnenim putem, od Gaspre će morati da savlada čak 1.200 stepenika, koji se spuštaju do mora, a zatim podižu ka zamku. Ali, zato će usput uživati u prelepoj prirodi i fantastičnom pogledu na Crno more“, dodaje Aleksandar, u šta sam se kasnije i sama uverila.
U blizini zamka, među stenama se nalazi i „drvo želja“, izraslo iz drvenog kovčega, i sa kojeg vise raznobojne tračice. Prema verovanju, ispod drveta treba pomisliti želju i zavezati traku oko grančice, da bi se ona ispunila.
Drvo „raste“ iz „magičnog sanduka“, u koji treba ubaciti novčić da bi se „zdrav i veseo“ ponovo vratio na to mesto. Tu je i tabla sa legendom o kovčegu, koja kaže da je početkom prošlog stoleća ta zemlja pripadala moskovskom trgovcu Šalaputinu, koji je u sanduk položio tri novčića, a da je sledeće jutro, na čudan način, iz njega izraslo drvo. Trgovac se kratko zamislio i zamislio je želju: „Da na tom mestu bude kameni zamak!“. I zamak se pojavio 1912. godine, a od tada drvo nazivaju „drvetom želja“, a sanduk „magičnim“.
„Cela priča je izmišljena, naročito ako se ima u vidu činjenica da je Šalaputin kupio imanje početkom Prvog svetskog rata, a neki tvrde i kasnije i da je u to vreme na litici već uveliko bio izgrađen kameni zamak. Ipak, ljudima je ta legenda zanimljiva, pa dolaze tu, pomišljaju želje, ubacuju novčiće i vezuju tračice za grane drveta“, kaže kroz smeh Aleksandar.
Nakon što smo napustili „Lastavičje gnezdo“, Aleksandar i ja smo nastavili obilazak Velike Jalte, okolinu istoimenog grada. Posmatrali smo bele vrhove planine Aj Petra i kupače na jaltinskim plažama; prošli smo pored Nikitskog botaničkog vrta, koji je važi za jedan od najlepših na Krimu i pored najstarijeg dečjeg kampa u svetu „Artek“, koji datira iz vremena Sovjetskog Saveza.
„Artek“ je decenijama bio san miliona sovjetske dece. Za mnoge neostvaren. Oni kojima se posrećilo da tu dođu, zapamtili su „leto u Arteku“ za ceo život.
„Iako je svaki pionir maštao da dobije ’kartu‘ za krimski kamp, ovde su stizali samo najbolji đaci, najtalentovanija deca. Nakon raspada SSSR-a, ’Artek‘ se, kao i celo krimsko poluostrvo, našao u sastavu Ukrajine i počeo je da ’odumire‘. Ali, nakon što se Krim vratio u sastav Rusije taj kamp je ponovo oživeo i tu dolaze deca iz svih krajeva zemlje i sveta“, priča Aleksandar, dodajući da će Međunarodni dečji centar „Artek“ u junu obeležiti čak 93 godine postojanja.
Teška srca napustila sam južnu obalu Krima, uz obećanje dato Aleksandru da ću se ponovo vratiti.
Transfer do aerodroma u Simferopolju obavlja se čuvenim trolejbusom broj 52, koji povezuje prestonicu Krima sa Jaltom. To je najduža trolejbuska linija na svetu. Dužina puta je 84 kilometara. Vožnja traje oko dva i po sata, a prolazi se kroz živopisne predele.
Postoji čak i priča da je jedan ekscentrični milijarder svojevremeno zakupio trolejbus za sebe i svoje telohranitelje, samo da bi doživeo tu avanturu.
„Vidimo se ponovo na Krimu!“, rekao mi je Aleksandar na rastanku.
KRAJ
Ukoliko ste propustili prethodne reportaže o Jalti, pročitajte ih ovde: Jalta 1. deo, Jalta 2. deo, Jalta 3. deo, Jalta 4. deo, Jalta 5. deo, Jalta 6. deo!
