Novinar Zoran Panović kaže za Sputnjik da je Evrovizija od samih početaka bila i geopolitički projekat u toj meri što su se, pored zemalja Zapadne Evrope, takmičile i socijalistička Jugoslavija, Izrael i Turska. Dodaje da se danas zaboravlja da je i istočni lager imao svoju verziju Evrovizije i da su i na tom takmičenju postojale tenzije, kao kad je, na primer, na takmičenju u Poljskoj spiker rekao: „Moskva se ne čuje“.
De Gol, metalci, bradata žena…
„Situacija posle pada ’Berlinskog zida‘ postala je slična sa fudbalom, jer su se u Evroviziju uključile države koje prevazilaze ’političku Evropu‘ — bivše zemlje SSSR-a. Međutim, bitno je da Evrovizija ima tu degolovsku dimenziju — od Atlantika do Urala, što nema EU. Međutim, za razliku od Lige šampiona i Lige Evrope gde je zaista nemoguće da azerbejdžanski, beloruski ili srpski tim dođu do polufinala, na Evroviziji je moguće da neka istočna zemlja pobedi, što pokazuje da je tu veća doza demokratičnosti i konkurentskog duha. Naravno da zbog toga gunđa ’tradicionalna Evropa‘, jer se više ne oseća privilegovano i superiorno“, kaže Panović.
Kad je reč o skandalima koji su manjoj ili većoj meri pratili takmičenje „lakih nota“, naš sagovornik smatra da je ipak najveći skandal kad su Ukrajinci prošle godine zabranili učešće Rusije na takmičenju, što je pokazalo da se politika direktno preslikala na Evroviziju.
Iako je od samih početaka Evrovizija bila i „politički koncept“, na takmičenju „lakih nota“ češći su bili muzički, nego politički skandali.
„Za mene je najsvetliji trenutak Evrovizije pobeda finske grupe ’Lordi‘ u Atini. ’Lordi‘ su ozbiljan hevi metal bend i njihova pobeda je, prema mom mišljenju, najveći domet Evrovizije. Sećam se da su tada Hari (Mata Hari) Varešanović i Željko Joksimović ostali zatečeni. Slično je bilo i kad je Končita Vurst pobedila jer je to izgledalo kao u proročanstvima: ’Pobediće bradata žena u Evropi‘“, ističe Panović.
Činjenica da gotovo niko od pobednika Evrovizije nije napravio zapaženu karijeru osim legendarne švedske grupe „Aba“, za Panovića je dokaz da je „Evrovizija kao koncept uvek bila važnija od izvođača“. Estetika Evrovizije vremenom se promenila, tako da dans imamo gej-estetiku i ideologiju koje nisu bile važne tokom Hladnog rata, a poslednjih godina postaju jako bitne na tom takmičenju.
Jugoslovenska posla
Panović podseća i da je SFR Jugoslavija u poznoj fazi napravila neke „psihološke iskorake“ koji su ranije bili nezamislivi — Crvena zvezda je osvojila Kup šampiona, a zadarska grupa „Riva“ pobedila je na Evroviziji (1989).
„Što se tiče jugoslovenske Evrovizije bilo je tu međurepubličkih tenzija jer su se takmičili republički centri sa svojim kandidatima. Posle pobede ’Rive‘ isplivao je međurepublički sukob, jer je TV Beograd smatrala da takmičenje treba da organizuje glavni grad, a na kraju je Zagreb organizovao takmičenje, jer je pobedila hrvatska grupa i predstavnik TV Zagreb“, podseća Panović.
Jedan od evrovizijskih paradoksa, ističe Panović, jeste pobeda Tota Kotunja sa pesmom o ujedinjenoj Evropi u vreme kad je počeo krvavi građanski rat i raspad Jugoslavije.
Kad je reč o našim „evrovizijskim poslovima“, Panović kaže da je možda još veća „kriza“ izbila u vreme raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer na takmičenje nisu otišli „Flamingosi“ sa pokojnima Luisom i Marinkom Madžgaljem i pesmom koja je imala šanse za odličan rezultat, a da su Crnogorci „iskoristili priliku da svoju novostečenu suverenost promovišu na Evroviziji“ sa grupom „No nejm“.
Za jugoslovensku scenu je bitno da su mnoge pesme koje nisu otišle na Evroviziju postale veliki hitovi, poput „Princeze“ Slađane Milošević i Dade Topića ili „Sitnije, Cile, sitnije“ Lepe Brene. Odlazak Lepe Brene na takmičenje za pesmu Evrovizije 1983. godine bio bi avangardni iskorak, što se pokazalo decenijama kasnije kad su brojne estradne zvezde, od Severine, Marije Šerifović ili Željka Joksimovića, manje-više uspešno predstavljale svoje zemlje na takmičenju.
