Na pitanje kako to da SAD, koje su se uvek makar deklarativno izjašnjavale za mir u Ukrajini, danas toj zemlji isporučuju oružje, Džatras za Sputnjik kaže da ne treba zaboraviti da je iz perspektive zapadnih država osnovni problem Ukrajine zapravo „ruska agresija“.
— To je iz perspektive Zapada jedina realnost, i oni isporuku oružja Kijevu vide kao podršku u „borbi protiv agresije“, kao „zaštitu mira i teritorijalne celovitosti Ukrajine“ i tako dalje. A to je ipak, složićete se, prilično pojednostavljen pristup ovoj veoma složenoj problematici.
Isporuke raketa mogu dovesti do još većeg raspirivanja konflikta u regionu. Šta vi o tome mislite?
— Smatram da je ideja da se isporuče rakete zaista užasna. Ne bi trebalo zaboraviti da SAD, ali i većina država EU, zapravo nemaju nikakvu konkretnu politiku povodom Ukrajine. Sa druge strane, postoji politika u vezi sa Rusijom. I sve ovo što se dešava je u direktnoj vezi sa Rusijom.
Tokom svoje predizborne kampanje, Donald Tramp je tvrdio da želi da poboljša svoje veze sa Rusijom. Ali, to se ne dešava. U njegovoj administraciji nema nijednog visoko postavljenog službenika koji bi delio ove poglede i stavove koji su bili izneti tokom kampanje. Sve bi se isto dešavalo u odnosu na Rusiju ako bi u Beloj kući sedeli Hilari Klinton ili Mit Romni.
Do isporuka „džavelina“ je došlo baš nakon što je ukrajinski predsednik Porošenko najavio da se format takozvane antiterorističke operacije menja i da ona postaje Operacija ujedinjenih snaga. Imajući u vidu ove okolnosti, da li mislite da se možda Kijev sprema za pravi rat u Donbasu?
— Ne mislim da bi takvu mogućnost trebalo u potpunosti isključiti. Pre nekog vremena se dosta često razmatrao takozvani „hrvatski scenario“. Radi se o operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, koje su se dogodile 1995. godine, kada su hrvatske oružane snage uz podršku SAD, pa i u vidu pomoći avijacije, likvidirale Republiku Srpsku Krajinu u bivšoj Jugoslaviji.
Naravno, to je bilo učinjeno uz saučesništvo tadašnjeg srpskog predsednika Miloševića. Ne znam da li oni možda računaju da će predsednik Putin odstupiti i dozvoliti da se isto dogodi u Donbasu ili će sve biti učinjeno tako da isprovocira otvorenu reakciju Rusije, kako bi se onda moglo opravdati uvođenje dodatnih sankcija.
Kako na sve ovo mogu da utiču sporazumi iz Minska?
— Mnogi priznaju da su ovi sporazumi mrtvo slovo na papiru. Čak i da nije tako, čak i da su ovi sporazumi živi i da se na njihovoj realizaciji aktivno radi, to neće dugo trajati. Radi se o tome da uz koncentraciju postojećih političkih snaga u Kijevu, predsednik Porošenko veoma teško može da obezbedi nekakvu realnu autonomiju za Donbas, onako kako se to očekuje prema odredbama drugog Minskog sporazuma. Cela stvar je zapala u ćorsokak i ja ne vidim izlaz. Možda postoji način da se poboljša situacija tako što će on sada tim oružjem „Džavelin“ da zamaskira svoju realnu moć, odnosno da ućutka nacionaliste i onda možda spremi nekakve ustupke Donbasu. Ali, to je veoma težak zadatak.
Neki eksperti izražavaju svoju brigu da bi prodaja raketa „Džavelin“ Ukrajini mogla da smanji želju predsednika Porošenka da političkim instrumentima reši postojeći konflikt. Kako gledate na ove bojazni?
— Pre svega, kada kažete „prodaja raketa“, nisam siguran da će ih Ukrajinci zaista platiti. Imam utisak da će ih Amerikanci pre pokloniti, nego naplatiti.
Što se tiče Porošenka, video sam rezultate nekih anketa. On se nalazi na četvrtom mestu po popularnosti među kandidatima koji će verovatno učestvovati na izborima sledeće godine. Sve što on želi jeste da dođe do drugog kruga i da onda dobije izbore. Mislim da Porošenko vodi prilično složenu unutrašnju političku igru, čiji je cilj da pokaže svima da je dovoljno „vojno raspoložen“. Ali, ako se desi čudo i dođe do makar nekakvog mirovnog sporazuma, to bi mu išlo naruku.
Iz perspektive Amerike, to nažalost samo znači da će doći do jačanja neprijateljske politike u odnosu na Rusiju.
Šta mislite o američkom vojno-industrijskom kompleksu, koji je pretnja za ceo svet i stvara nestabilnost u opštem geopolitičkom odnosu snaga? Hoće li ikada prestati da „radi punom parom“ ili bi to bio veliki udarac za američku ekonomiju?
— Mnogo puta sam pisao na tu temu i mislim da je sam naziv „vojno-industrijski kompleks“ zastareo. To je termin i shvatanje iz epohe Ajzenhauera, nešto kao poređenje konjske zaprege sa bolidom Formule 1. Američka „skrivena vlast“ uključuje i elemente britanskih, ali i specijalnih službi nekih drugih država.
I ne radi se ovde samo o ekonomiji, već je sve to više kao američka verzija stare sovjetske nomenklature, nešto poput postojanja privilegovane klase koja ima svoje ideološke osnove. To nema mnogo veze sa ekonomijom i blagostanjem SAD. To je veoma opasno.
Vi nesumnjivo imate veliko iskustvo u radu sa rukovodstvom republikanske frakcije u Senatu SAD. Kako gledate na geopolitičku situaciju između Amerike i Rusije u ovom trenutku?
— Postoji slaba nada da u Pentagonu još uvek postoje ljudi, među njima i profesionalni vojnici, koji ne žele direktan sukob između američkih i ruskih vojnih snaga. Nadam se da još uvek ima onih koji se zalažu za određenu uzdržanost, kakva je postojala u vreme Hladnog rata. Taj tračak nade daje osnovu za optimizam. Čitava američka politička klasa je ujedinjena u svom neprijateljskom raspoloženju u odnosu na Rusiju. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati ljudi koji ne dele takve poglede. Ne vidim nikakvu mogućnost da se poboljša situacija u nekoj bližoj budućnosti. A sa druge strane, mnogo toga može poći naopako, kako u Ukrajini tako i u Siriji.
