Radi se, dakle, o nekome zaduženom za strateška promišljanja i dugoročna usmeravanja. Kada je već o analizama zapadnih autora reč, prema njihovom mišljenju, reč je i o čoveku iz Putinovog okruženja koji je bio raspoložen za dogovor sa SAD i evropskim zemljama o ključnim pitanjima koja se tiču međunarodne bezbednosti. Sa druge strane, sama tema ovog teksta je vrlo provokativna. Čak i da ju je obradio neko od uticajnijih ruskih intelektualaca, udaljenih od centra odlučivanja, svejedno bi se tom tekstu pridao značaj, pre svega na Zapadu. Ovako, pošto je tema takva kakva jeste, a ispod svega se potpisao jedan od najuticajnijih ljudi u Moskvi, sve dobija na težini.
Najvažniji zaključci relativno kratkog rada su da zapadnjački i ruski „softver“ nisu kompatibilni, pa zbog toga i ne mogu funkcionisati u „jednom sistemu“, da je Rusija „bila na Istoku 400 godina, a zatim je otišla na Zapad još 400 — ni jedno ni drugo se nije primilo“, te da je „potrebna ideologija trećeg puta, trećeg tipa civilizacije, trećeg sveta, trećeg Rima“. Surkov se, mada to nigde ne navodi, u dobroj meri oslanja na ranije teze brojnih autora, još od Nikolaja Danilevskog, pa recimo preko Petra Savickog do Vadima Cimburskog. Samo što su to ranije bila više teorijska razmatranja, koje je Kremlj mogao da uzme u razmatranje ili ih jednostavno ignoriše, a danas, s obzirom na funkciju i reputaciju autora, ovo više predstavlja plan delovanja nego akademski rad.
Naravno, zapadni propagandni centri su sve ovo rastumačili onako kako im kratkoročno odgovara. Krenula je priča da se Rusija „okreće izolacionizmu, priprema za „sto godina samoće“. Kao i uvek, sve to uopšte nije bitno. Nije Surkov pisao da bi se bavio „ruskom propagandom“, već da bi najavio buduće dugoročno usmerenje Moskve. U tom kontekstu, njegov istup bi najpre trebalo uporediti sa govorom Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine. Tada je predsednik Rusije podvukao da „za savremeni svet jednopolarni sistem je ne samo neprihvatljiv, već i nemoguć“ i još poručio kako će aktivno raditi na uspostavljanju multipolarnog poretka, zajedno sa Kinom i Indijom.
Danas nam iz njegovog kabineta stiže i objašnjenje kako Rusija vidi svoje mesto u multipolarnom svetu, kako shvata svoju ulogu i čemu će stremiti. Sada, samo po sebi ovo jeste važno, zato što će to uticati na ukupne međunarodne odnose. Ali za ono što podrazumevamo pod istorijskim Zapadom, ovo ne samo da je važno, već u određenoj meri i presudno. A pošto su i balkanske zemlje taman na sredokraći između Rusije i Zapada, itekako će se ticati i nas. Zašto?
Pokušaj Rusije da uobliči sveobuhvatnu „ideologiju trećeg puta“, različitu i od „zapadnog evroatlantističkog“ i od „istočnoazijskog“ jeste svakako i njena težnja da se „okrene sebi“, ali je istovremeno i poruka ključnim evropskim državama da je bilo kakvo partnerstvo u budućnosti nemoguće, te da će Rusija u političkom opštenju sa njima nastupati onako kako oceni za shodno u datom trenutku. U prevodu, to znači da sve one institucije koje su građene prethodnih decenija, od OEBS-a, preko Saveta Evrope do Partnerstva za mir — jednostavno neće imati neku preteranu svrhu.
Pitanja kojim mehanizmima osigurati kontinentalnu bezbednost i kako institucionalizovati buduće odnose u Evropi moraju biti preispitana i ponovo razmotrena. Rusija više neće prihvatati da bude jedna od članica kojoj će u „evropskim forumima“ nametati rešenja, preglasavati je ili joj čak suspendovati članstvo. Samim tim, moraju se osmišljavati i novi formati za svako buduće delovanje u Evropi. Ono što smo do sada imali više nije u funkciji, ovo što sada imamo ne služi svrsi.
Naravno, pojaviće se mnogi koji će kritikovati ovakvo pozicioniranje Rusije. Britanski mediji su već konstatovali kako je ovo o čemu Surkov piše „mračni pogled na svet“. Možemo sada „letnji dan do podne“ raspravljati šta su uzroci, a šta posledice, „ko je prvi započeo“ i ko nikada drugoj strani nije verovao. Ali, u suštini, to će biti jalove rasprave.
Pred sobom imamo novu realnost. Vladislav Surkov nam je to lepo najavio. Partnerstva između Rusije i Zapada više nema. Samim tim, međunarodne (panevropske) organizacije u koje je Rusija strpljivo „uvlačena“ od završetka Hladnog rata do 2014. godine gube svoju funkciju. Neophodno je već danas razmišljati o tome kako konstruisati „novu bezbednosnu arhitekturu Evrope“.
