Zauzvrat, okruženi su pažnjom (lokalne) javnosti i svaka im se riječ mjeri i analizira. Oni profesionalno šire optimizam i u rijetkoj su prilici da zaborave domaće jade koji ih sustižu kako u Briselu tako i u pojedinačnim državama-članicama. To im, izgleda, dođe kao radni odmor i prilika da se prisjete kako je Evropska unija nekada bila divna ideja koja se, nažalost, pretvorila u sopstvenu suprotnost.
Trenutna „ofanziva“ se odvija pod neskrivenom parolom da čitav region treba otrgnuti od (malignog) ruskog uticaja pružanjem nade da će uskoro biti primljen u EU. Dobro, reći će pažljiviji posmatrač, to uskoro i nije baš brzo — možda i najkraće tek za sedam godina i, kao drugo, ni ovakvo obećanje ne važi za sve kandidate. Neki su ipak „lideri“ u regionu, a neki „zaostaju, mada ima napretka“.
Zvanični političari, uključujući i one koji se profesionalno bave evropskim integracijama (što je probitačno i cijenjeno zanimanje, bez obzira na obim i efekte učinjenog), muku muče da javnosti opravdaju toliku količinu besmisla koji joj se neprekidno servira. Jer, jedno pričaju evrobirokrate a, taman kad oni svoj narativ prilagode njihovim izjavama, sa nekog kraja Evropske unije ih potopi hladni talas razočarenja.
Šampionsku palicu u tom maratonu, trenutno, nosi Emanuel Makron, mladi i hiperaktivni predsjednik Francuske koji uporno zaboravlja činjenicu da je izabran na tu visoku dužnost samo da ona ne bi pripala Marin Lepen. Elem, on je nedavno pred evropskim parlamentarcima „presudio“ da ne može biti proširenja Evropske unije, bez njenog prethodnog „produbljenja“. Motivi su mu jasni i opravdani, makar sa njegove trenutne unutrašnje i međunarodne političke pozicije. Dodatno, aktuelni predsjednik Francuske je rekao i suštu istinu, što treba posebno naglasiti, budući da je imao i sijaset javnih tvrdnji sa potpuno suprotnim predznakom.
Na očaj domaćih evrofanatika, nije mu se omaklo i nije u krivu.
Naime, odavno su misleći ljudi koji prate dešavanja unutar EU došli do istog zaključka. Istina, on ima i nastavak koji, valjda zbog političke korektnosti, zvaničnici ne mogu da izgovore. On glasi — budući da „produbljenje“ EU nije moguće, isto važi za njeno „proširenje“ novim članicama.
Emanuel Makron je svoj plan „produbljenja“ predstavio evropskoj javnosti. Računao je da će zadobiti podršku Angele Merkel koja, iako je u rekordnom četvrtom kancelarskom mandatu najsnažnije države EU, osjetno gubi oreol neprikosnovene moći i nametnutog joj liderstva zapadnog svijeta. Njemački analitičari su, ovim povodom, skloniji mišljenju da njeno blago odbijanje predloženog nije posljedica njenih političkih ubjeđenja, već nemoći da ih progura kroz novu političku scenu Njemačke.
Sjeverna EU „osmorka“ (Holandija, Irska, Danska, Švedska, Finska, Estonija, Litvanija i Letonija) su već i zvanično odbacile Makronov predlog „produbljivanja“ u monetarnoj sferi. Članice tzv. Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) imaju poslovično negativan stav prema predlozima takve vrste, uključujući i ovaj Makronov. Njima su veoma bliski stavovi nove austrijske vlade, pa se u Briselu već ustalio naziv — Višegradska grupa plus Austrija.
Španija, po svemu sudeći, ima preča posla, jer ulaže sve svoje napore u očuvanje teritorijalne cjelovitosti. Italija nastoji da sastavi vladu i takođe ne pokazuje entuzijazam za diskusijom ove vrste. Isto važi i za manje i odavno prokažene članice EU, koje grcaju u sopstvenim ekonomskim mini-katastrofama.
Emanuel Makron silno nastoji da prekine niz svojih „bezličnih“ i već zaboravljenih prethodnika (Žaka Širaka, Nikole Sarkozija i Fransoa Olanda). Na domaćoj sceni se suočava sa sve većim otporom u projektu kresanja socijalnih prava Francuza. Uz tragičnu ratnu epizodu u Siriji, čiji je bio nedavni promoter, realni su izgledi da će neslavno završiti i ovaj, bučno promovisan, „liderski“ program.
U uzburkanim svjetskim političkim prilikama, Evropska unija gubi dah i neumitno ispada iz kruga presudnih igrača. Buka i pozivanje na stare zasluge i zablude ne mogu biti ni od kakve koristi. Jednostavno, riječima američkih analitičara, Evropa ima „previše pokretnih dijelova“ da bi mogla da reaguje u kriznim prilikama.
Valja to imati na umu kada se o evropskim integracijama govori kao o putu bez alternative.
