Sve je počelo invazijom na Irak 2003 godine. Do tada je u ovoj bliskoistočnoj državi na čelu bila prozapadna sunitska vlada Sadama Huseina. Bez obzira na to što se u jednom trenutku okrenuo od Amerike, on je čitavu deceniju uspešno ratovao protiv Irana upotpunosti suzbijajući njegov uticaj na Bliskom istoku. Dolaskom Amerikanaca i održavanjem slobodnih izbora, na vlast dolaze proiranski šiiti koji čine dve trećine stanovništva Iraka. To je bila prva pobeda Irana, bez ispaljenog metka.
„Sadam se borio protiv Teherana i posebno surovo protiv iranskog uticaja u Iraku. Priča se da je 2007. godine, na savetovanju o Bagdadu u jednom američkom gradu, jedan vrlo visoki činovnik saznavši kakva je situacija, rekao: 'Za koga smo oslobodili Irak? Izgleda da smo ga oslobodili za Iran, predali smo Irak Iranu‘. To uopšte nije daleko od istine“, rekao je za Sputnjik Igor Pankratenko, istoričar i zamenik direktora ruskog Centra za strateške procene i prognoze, član naučnog saveta Iranskog instituta za probleme Centralne Azije i Avganistana.
Upravo tada i počinje da se koristi termin „šiitski polumesec“, za teritoriju na koju šiitsko stanovništvo pretenduje da uspostavi svoj uticaj.
Zato su Zapad, Saudijska Arabija i Katar smislili „arapska proleća“: Počelo je sa Libijom, Tunisom i Egiptom, a onda se uzdrmao i Bahrein. Ovo ostrvsko kraljevstvo sa 70 odsto šiita i velikom američkom bazom nije smelo da padne pod uticaj Teherana. U ovoj državi sunitska manjina već decenijama vlada čvrstom rukom nad šiitima. Preko mosta koji povezuje Saudijsku Arabiju i Bahrein stigao je vojni kontingent i na surov način ugušio pobunu. Amerikanci, koji su tu bili pasivni posmatrači, nisu se setili načela demokratije o slobodnom izražavanju volje naroda itd. Zato što je Iran ostao „praznih šaka“. Zasad.
Na red je došla Sirija — najtanja karika u lancu „šiitskog polumeseca“. Ovde šiita, zajedno njima bliskim Alavitima, ima samo 13 odsto. Deluje malo, ali upravo oni, zajedno sa hrišćanima, drže vlast u zemlji. Zapad je sa Saudijskom Arabijom i Katarom mislio da će ovde najlakše smeniti vlast, raspirujući međuverski sukob. Međutim, i nakon sedam godina Bašar el Asad je na vlasti. Čim je počeo građanski rat Iran je prvi došao u pomoć zvaničnom Damasku. Poslao je vojsku, finansira administraciju, a sada, kako pišu mediji, priprema grandiozni projekat kojim će povezati „šiitski polumesec“ od Istoka prema Zapadu: auto-putem od Teherana, preko Iraka, Sirije i Libana do Sredozemnog mora dužine 1.7 hiljada kilometara. Upravo tuda i prolazi „crvena linija“ nacionalnih interesa Irana.
Levi kraj „polumeseca“ zatvara Liban. Tamo je na vlasti pokret Hezbolah koji je i formirao Iran 1985. godine. On je jači i od vojske. Trenutno se Hezbolah bori na strani Bašara el Asada na svim frontovima u Siriji. Mnogi smatraju da bi naredni rat na Bliskom istoku mogao da bukne upravo ovde. Jačanje Hezbolaha jako razdražuje Izrael.
Krajnja južna tačka iranskog uticaja je Jemen. Ovde već tri godine traje rat arapske koalicije sa Saudijskom Arabijom na čelu, protiv proiranskog pokreta Ansar Alah (Huti). Iako su granice potpuno blokirane i u državi vlada prava humantirana katastrofa (glad, bolest) pobunjenici ne samo da se ne predaju, već s vremena na vreme gađaju i saudijsku prestonicu. Za Iran je Jemen od velike važnosti. On ima strateški značaj — nalazi se kod moreuza Bab el Mandeb, kroz koji prolazi najveći deo nafte iz Persijskog zaliva. Da li tamo ima njihovih savetnika, nije poznato, ali da ih naoružava, to je sigurno. Nema izgleda da će ovaj rat uskoro biti završen. Štaviše, može biti proširen i na Saudijsku Arabiju. Istočna provincija kraljevstva, koja takođe pripada „šiitskom polumesecu", gde se nalazi 90 odsto saudijske nafte naseljena je većinom šiitskim stanovništvom i u Rijadu postoji veliki strah da ne dođe do ustanka. Zato postoji velika žurba da se na svaki način reši ovaj „gordijev čvor" i koristi se sila koja ne vodi nikud.
Paralelno sa spoljnopolitičkim uspesima, Iran, nakon slabljenja zapadnih sankcija počinje i ekonomski da se oporavlja. Veliki broj zapadnih kompanija odmah je požurio da investira u naftna i gasna polja ove ogromne i bogate države i time povećava njene mogućnosti.
„Bukvalno, nakon Bečkog sporazuma 2015 godine tri meseca nijedan manje-više pristojan hotel u Teheranu nije mogao da se rezerviše, zbog zapadnih delegacija. Iako zapadne kompanije od tada nisu uložile mnogo novca u Iran, već su postignuti samo preliminarni dogovori, važno je da su one prve nakon sankcija izašle na iransko tržište i faktički se tamo zakucale“, navodi ruski ekspert.
Kako bi nastavio jačanje „šiitskog polumeseca“, Teheranu će svim srcem pomoć pružiti i njegova braća po islamu. Podsetimo se istorijske izjave bivšeg predsednika Egipta Hosnija Mubaraka koja najbolje pokazuje stvarno stanje na Bliskom istoku: „Šiiti na čitavom Bliskom istoku su više verni Iranu nego svojim državama“. Možda je to najveća tajna preporoda Irana u 21. veku.
