Američki mediji objavili su da je lider Severne Koreje Kim Džong Un pristao da se sastane sa predsednikom SAD Donaldom Trampom u pograničnoj zoni Panmundžom na granici Severne i Južne Koreje.
Istovremeno, Južna Koreja je saopštila da pitanje američkih trupa stacioniranih u toj zemlji nije povezano ni sa jednim budućim mirovnim sporazumom sa Severnom Korejom, kao i da bi američke snage trebalo da ostanu čak i ako se takav sporazum potpiše.
Govoreći o situaciji na Korejskom poluostrvu i očekivanju daljeg otopljavanja odnosa dveju Koreja, vojni analitičar Aleksandar Radić za Sputnjik ističe da sama najava da se američke trupe neće povući u startu pokazuje da je dogovor vrlo krhak i da niko od učesnika u njemu nije potpuno iskren.
„Jednako koliko postoje sumnje da li Amerikanci žele samo da se obezbede od severnokorejskog nuklearnog oružja ili da nametnu svoju vojnu dominaciju, toliko postoji i sumnja u iskrenost režima iz Pjong Janga — da se odrekne jedinog aduta koji u ovom trenutku ima“, kaže Radić.
On ocenjuje da će Amerika insistirati na svom vojnom prisustvu kao nekoj vrsti garancije sporazuma.
„Amerikanci neće povući svoje trupe koje se tamo nalaze još od vremena iza Drugog svetskog rata. Predstaviće to kao garanciju da Severna Koreja u nekom momentu radikalno ne promeni svoje ponašanje. Ali sa druge strane nema razloga verovati ni da će Severna Koreja podržati taj stav i to je već u samom startu tačka na kojoj ovaj sporazum može biti slomljen“, upozorava Radić.
Naš sagovornik smatra da za severnokorejskog lidera nije presudno pitanje šta učiniti sa američkim snagama:
„Njemu je mnogo važnije kako preživeti, kako obezbediti da funkcioniše severnokorejska ekonomija, kako ljudima obezbediti hranu, energente, podići standard. Smatram da je to pravi cilj Kim Džong Una. Za njega je to pitanje biti ili ne biti.“
Inače, Amerikanci na Korejskom poluostrvu imaju konvencionalne oružane snage, tenkove, pešadiju, avione F 16, veliki broj helikoptera.
„Amerikanci uvek kao glavni adut imaju tehnološku prednost. Oni mogu da dejstvuju precizno po odabranim ciljevima i činjenica da tu svoju prednost nisu koristili protiv Kim Džong Una pokazuje da oni nisu bili sigurni koliko obaveštajci poznaju Severnu Koreju i da li bi tom tehnologijom mogli u potpunosti da eliminišu nuklearni potencijal Severne Koreje“, ističe Radić i dodaje da bi se onog trenutka kada bi bili sigurni da Severna Koreja više nema nuklearni štit, otvorilo pitanje šta dalje i da bi Amerika u tom slučaju odlučila da iskoristi svoju prednost i vojno eliminiše režim u Severnoj Koreji.
U geostrateškom smislu, američko vojno prisustvo u Južnoj Koreji najveći je problem za Kinu, jer su amerikanci definisali strateške smernice koje jasno ukazuju da predstoji politička, ekonomska, a možda i vojna bitka za kontrolu nad Pacifikom.
„U tom kontekstu, američke snage su više pretnja Kini nego bilo kome drugom. I Kina je zapravo najviše zainteresovana da one odu sa tog terena upravo zato što predvidljivost postupanja tih snaga nije izazov za Severnu Koreju, ali jeste za Kinu, jer Amerikanci žele da budu vojno prisutni ne samo na tom području, nego i na Južnom kineskom moru“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Radić zaključuje da zbog tih strateških ciljeva Amerika gradi savezništva na bazi zajedničkog interesa, od kojih su neka i istorijski obrti, kao što je recimo uspešna vojna saradnja sa Vijetnamom.
