Goldštajn, koji je ispisao 900 stranica dugu istorijsku studiju o ustaškom logoru Jasenovac, koja bi uskoro trebalo da bude objavljena u izdanju zagrebačke „Frakture“, za riječki „Novi list“ kaže da će ta knjiga biti odgovor na sva pitanja koja se u ovom trenutku o Jasenovcu postavljaju.
U toj knjizi će se, kaže, naći odgovori i na pitanja na koja ne bi voleo da odgovara.
„O Jasenovcu se istina manje-više zna, naravno, ako je želiš čuti, uključujući otprilike i broj žrtava. A nisam siguran da to predsednica želi. Naime, zloslutno deluje njena želja da se raspravlja o Jasenovcu nakon maja 1945“, kaže Goldštajn.
Smatra da bi predsednici Kolindi Grabar Kitarović konačno neko morao da kaže da se ne javlja o temama koje „ne poznaje i ne razume“.
„Čitava je izjava, blago rečeno — besmislena. Ne znam odakle krenuti — da li od pitanja zašto nam je uopšte potrebna međunarodna komisija? Ako hrvatska istoriografija nije sposobna sama da dođe do prihvatljive istine o Jasenovcu, onda bolje da se zatvore svi studiji istorije i istorijski instituti“, naveo je on.
Upitan šta zaključuje o današnjem hrvatskom društvu, kada upoređuje svoje znanje o Jasenovcu i današnji javni govor o tom logoru, Goldštajn kaže: „Ništa dobro, nažalost“.
„Državno-pravna ishodišta današnje Hrvatske su nedvosmislena, ma koliko se kojekakvi, da tako kažem, postavljali na svoje hrvatske trepavice. Današnja ustašizacija simptom je kulturne regresije društva, i manje govori o ustašama i partizanima iz Drugog svetskog rata, a više o nama samima, o ovome društvu danas, koje je postalo agresivno, koje vređa, napada druge i drugačije, u kojemu se svesno limitira prostor slobode… Jasenovac je postao simbol ustaškog zločina, ali on je samo najveći ustaški logor i stratište, a bilo ih je još gotovo trideset, i u jednom delu njih takođe su počinjeni masovni zločini: Rakov Potok, Dotrščina u Zagrebu, Jadovno, Metajna i Slana na Pagu…“, kaže Goldštajn.
Prema njegovim rečima, aktivna relativizacija tih zločina nepogrešivo govori o kulturnoj regresiji, za koju ni pre pet godina, kada je Hrvatska ulazila u EU, nije, podseća, ni pomišljao da bi mogla biti moguća, a kamoli pre 28 godina, u vreme demokratskih promena i nada, kada se raspadala Jugoslavija.
„Danas, nažalost, vidim da su sve kočnice otpuštene, i da nas revizionizam, sa svim propratnim posledicama, nesmisleno udara po glavi“, naveo je i dodao da su se zajednice žrtava najsnažnije i gotovo jedine, tome suprotstavile, što svakako jeste hrabar čin, naročito s obzirom na njihov položaj u Hrvatskoj.
„Simbolički, različite kolone u Jasenovcu retko su snažna poruka, ali je pitanje koliko to dopire do javnosti“, kaže Goldštajn.
Bojkot državne komemoracije u Jasenovcu, Goldštajn vidi kao poslednje sredstvo srpske i jevrejske zajednice da upozore vladu na njen neprihvatljiv odnos prema ustaštvu.
„Činjenica da vlast već treću godinu prelazi preko tog bojkota za mene je zapanjujuća. Uz sve poznate razloge za taj opravdani bojkot, izneću još jedan: vlada je počela da finansira dva revizionistička društva, koja javno propagiraju tvrdnje da Jasenovac do 1945. gotovo da nije bilo, ili da su u njima stradali samo politički protivnici režima, a da je pravi logor nastao nakon 1945. godine“.
To su za Goldaštajna „katastrofalne, bljutave laži“.
„Ta se društva, dakle, finansiraju iz državnog budžeta, a istovremeno, čelnici vlade koja im daje novac dolaze na komemoraciju i izražavaju empatiju prema žrtvama i njihovoj rodbini. To smatram neiskrenim. Nije to više pitanje politike, nego, ako hoćete, i bazične pristojnosti“, smatra ovaj hrvatski istoričar.
Na pitanje ima li taj bojkot reakciju u svetu, Goldštajn kaže:
„I ima i nema. Mi Hrvati moramo znati da se svedemo na pravu meru… Imali smo priliku da postanemo nezanemarljiv faktor, aktivni učesnik evropske politike. Ali, tu smo mogućnost teško promašili, kao kad fudbaler s tri metra pukne ’zicer‘ preko gola: umesto da postanemo učesnik procesa pomirenja, stabilizacije, saradnje i suživota u regionu, naša je politika postala slična politikama ratobornih, primitivnih susednih država, koje se od nas više uopšte ne razlikuju. Povoljno je samo još to da smo članica EU, pa se prema nama odnose u skladu s onom grubom američkom: ’Yes, he is son of a bitch, but our son of a bitch‘“, zaključio je Goldštajn.
Tanjug
