Izgleda da nije bio mnogo od pomoći ni savet Evropske komisije da je dobra regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu strateški važna za evrointegracije, a da je posao koji se obavlja u okvirima CEFTA dobar instrument za unapređenje dobrosusedskih odnosa. Na ovim prostorima politika i dalje privredi uzima meru.
Prošle godine je obeleženo 10 godina CEFTA, odnosno potpisivanja novog trgovinskog sporazuma između sadašnjih članica te asocijacije u kojoj su Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Moldavija, Srbija, Crna Gora i Unmik u ime Kosova i Metohije.
Sumirajući rezultate ocenjeno je da je napretka bilo, o čemu svedoče i brojke. Spoljnotrgovinska razmena je povećana 2,5 puta, a izvoz CEFTA zemalja povećan je 3,6 puta. Ipak, mogućnosti ni izbliza nisu iskorišćene. Tako Albanija koristi svega 40 odsto potencijala, Makedonija i BiH samo trećinu, a izvoz Srbije je 27 odsto manji nego što bi mogao da bude.
U slučaju Srbije, zemlje CEFTA su drugi po redu spoljnotrgovinski partner, nakon EU. Kada je 2007. pristupila CEFTA, trgovinska razmena Srbije sa ostalim članicama iznosila je 1,8 milijardi, a danas ona iznosi 3,9 milijardi.
Problemi koji sputavaju veći izvoz ekonomija Zapadnog Balkana su, međutim, vidljivi golim. U njihovom korenu je politika, na šta je prošle godine upozorio ministar trgovine u vladi Srbije Rasim Ljajić. I oni očigledno nisu prevaziđeni. Naprotiv.
Po oceni Ljajića, sa slobodnim tržištem, koje je CEFTA sporazum omogućio, završena je lista njegovih uspeha.
„Mi smo stali u pravcu daljih ekonomskih integracija koje bi trebalo da vode nečemu što imaju baltičke i nordijske zemlje“, ocenio je on na regionalnoj investicionoj konferenciji koja je upravo održana u Sarajevu. Ponovo je ukazao na to da su razlozi za ovakav ishod pre svega političke prirode, jer se region još bavi posledicama ratovanja i nerešenih pitanja iz ’90-ih godina, kao i drugih otvorenih pitanja koja objektivno otežavaju uspostavljanje pune političke stabilnosti u regionu.
Upozorio je i na to da danas među članicama CEFTA ima više vancarinskih barijera nego sa bilo kojom trećom zemljom. Tako zbog čestih zastoja na graničnim prelazima logistički troškovi u regionu iznose 16 odsto BDP-a, što je duplo više u odnosu na prosečnih osam odsto u EU. A samo jedan dan zastoja smanjuje izvoznu vrednost robe za jedan odsto. Kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi radi se čak o sedam procenata.
Balkan, izgleda, i dalje ne može da savlada sopstvene demone, pa je ovdašnjim državicama okupljenim u CEFTA i dalje draže da komšiji crkne krava nego da povećaju udeo izvoza u sopstvenom BDP-u, od koga im u krajnjem zavisi i privredni rast i standard građana.
Kako funkcionišu komšijski odnosi pokazuje primer Srbije sa Hrvatskom, koja doduše nije u CEFTA od kako je postala članica EU, ali Srbija sa članicama EU takođe ima sporazum o bescarinskom izvozu, koji bi trebalo da omogući lakši protok robe. Tako je septembra 2015. posle pet dana potpune blokade granice sa hrvatske strane i posle nepuna dva dana srpskih kontramera, tek posle intervencije EU komesara za proširenje, Johanesa Hana, Hrvatska obustavila blokadu. Kilometarska kolona kamiona pogotovo onih sa kvarljivom robom iz sata u sat je množila gubitak.
U avgustu prošle godine, opet se Hrvatska dosetila vancarinskih barijera za voće i povrće uvezeno iz balkanskog komšiluka. Žalba je stigla i do Evropske komisije. Zagreb je opet morao da se povuče.
Najsvežiji CEFTA primer je slučaj sa izvozom srpskog brašna u Makedoniju. Skoplje je pre mesec i po dana, kršeći CEFTA sporazum, pokušalo po ko zna koji put da sabotira uvoz. Između Beograda i Prištine, na primer, postoji 21 prepreka u protoku robe. I tako redom. Kreativnosti, kako je primetio Ljajić, jedino ne manjka kada treba smisliti novu vancarinsku barijeru, održavajući iluziju da će time zaštititi sopstvenu ekonomiju.
