Donald Tramp je najavio da će se Iran suočiti sa „većim problemima nego ikada ranije“ ukoliko Teheran ponovo pokrene nuklearni program. Usput, sporazum sa Iranom potpisan 2015. godine je nazvao „ludim“, a Rusiji, Kini i Nemačkoj, trima državama koje su i garanti sprovođenja „nuklearnog dogovora“, uputio svojevrstan ultimatum da u naredne dve nedelje isprave „užasne mane“ ili će Vašington istupiti iz tog „paketa“.
Očigledno Tramp računa da su „na njegovoj strani“ Francuska i Velika Britanija, još dve potpisnice sporazuma sa Iranom, tako da bi u ovom slučaju možda čak i polovina „garantnih sila“ mogla promeniti mišljenje o jednom od najvažnijih pitanja za međunarodnu bezbednost.
To u svakom pogledu zabrinjava. Posebno imajući u vidu da iransko rukovodstvo nije insistiralo na pitanju „pokretanja nuklearnog programa“ prethodnih meseci. Dakle, umesto da se Iran učini konstruktivnim partnerom, da postane značajan akter u osiguravanju regionalne bezbednosti u Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku, ali i energetske bezbednosti Evrope i Kine, ova zemlja može postati poprište novog sukoba, zato što SAD (uz terciranje Francuske i Velike Britanije) ne žele da poštuju sporazum koje su potpisale još pre tri godine.
Međutim, treba imati u vidu da je ovakvih spektakularnih najava predsednika Trampa bilo prilično prethodnih meseci. To što imamo još jedan ozbiljan i dramatičan sukob u najavi ne znači i da će ga biti.
U septembru 2017. godine je „tvitovao“: „Kim Džong Un iz Severne Koreje, koji je očigledno ludak kome ne smeta da izgladnjuje ili ubija svoj narod, biće na iskušenju kao nikada do sada!“ Da bi zatim u aprilu 2018. godine bio najavljen susret između predsednika SAD i Severne Koreje, a sastankom kolega iz Seula i Pjongjanga celokupna kriza usmerena ka deeskalaciji.
U međuvremenu, Kim Džong Un je izgleda pristao da prekine nuklearne probe (koje su ionako zabranjene odgovarajućim međunarodnim sporazumima i pratećim odlukama Saveta bezbednosti i Generalne skupštine UN), ali niko ne spominje da će se odreći nuklearnog oružja. Severna Koreja je postala nuklearna sila i ona će narednih godina taj svoj status postepeno legitimizovati. Tramp je pretio, pretio i na kraju šta se desilo? On je izgubio. Legitimizacija statusa Severne Koreje kao vojne nuklearne sile nepovratno menja regionalne odnose u Severnom Pacifiku.
Zatim je, govoreći o „hemijskom napadu u Guti“, predsednika Bašara el Asada nazvao „životinjom“ koja će se „suočiti sa neasagledivim posledicama“. Epilog svega je skupa i neefikasna intervencija, u kojoj je relativno skroman broj raketa stigao do meta, a i one koje su stigle pogodile su napuštene hangare sirijske vojske. To je jedina intervencija ovakvog karaktera u savremenoj istoriji u kojoj nije bilo nijedne ljudske žrtve!? Toliko o „nesagledivim posledicama“. A Asad je američko bombardovanje iskoristio za pokretanje nove ofanzive i „čišćenje džepova“ oko Damaska, čime je, u taktičkom smislu — završio posao, a u političkom — osnažio svoju pregovaračku poziciju pred nastavak razgovora sa „umerenom opozicijom“.
Zbog toga se i otvara pitanje: šta je Trampova spoljna politika? Kakav je njegov pogled na međunarodnu bezbednost? Šta je sadržina Trampove doktrine?
Svi američki predsednici, od Drugog svetskog rata do danas, ostali su zapamćeni po svojim doktrinama. Doktrina Dvajta Ajzenhauera se temeljila na ekonomskoj podršci državama Bliskog istoka u cilju „odupiranja internacionalnom komunizmu“. Tako su uspostavljene dugoročne i stabilne relacije sa Jordanom, Saudijskom Arabijom i Marokom, koje traju do danas. Bilo je neophodno reagovati kako na akcije Sovjetskog Saveza, tako i na Naserove ideje o panarabizmu i to je učinjeno Ajzenhauerovom doktrinom. Temeljno i sveobuhvatno.
Reganova doktrina je, posmatrano sa istorijske distance i iz današnje perspektive, bila maestralna. Ticala se proglašavanja Sovjetskog Saveza „imperijom zla“ i prebacivanja težišta rada na NVO, akademske ustanove, humanitarne organizacije i medije. Državne institucije su definisale strategije za borbu protiv „imperije zla“, a izvođači na terenu su postali predstavnici civilnog sektora, naučni istraživači, novinari…
Doktrina Džordža Buša Mlađeg je ostala zapamćena po „teoriji preemptivnog delovanja“. Za razliku od Bila Klintona i njegovih „preventivnih intervencija“, sprovođenih da bi se „zaustavila etnička čišćenja“ i „sprečili genocidi“ u ratovima koji su trajali, Bušova doktrina ustanovljava da rata ne mora ni biti, već je dovoljna i sumnja da će ga neka strana izazvati, pa da se protiv nje „preemptivno reaguje“. Zajedničko za sve doktrine američkih predsednika jeste da se delovalo u skladu sa proglašenim ciljevima, svi državni kapaciteti su usmeravani da bi se zacrtano ispunilo, pa je stoga u ponašanju najznačajnije sile u svetu bilo neke logike i predvidljivosti.
Sa Trampom je sve postalo neizvesno i nepredvidljivo. Američki predsednik se brzo zaleće, a onda naglo koči. Svakako, sa jedne strane, za njegove stavove donekle treba imati i razumevanja. SAD više nisu supersila u jednopolarnom svetskom poretku, već velika sila u multipolarnom. Najmoćnija i najznačajnija, ali ipak „samo“ velika sila. Zato više nisu u stanju da jednostrano reaguju, već su prinuđene da oko „korejskog pitanja“ pregovaraju sa Kinom, a zbog krize u Siriji sa Rusijom. Teško je prihvatiti takvu promenu i shvatiti da danas više nemate poziciju u međunarodnoj politici koju ste do juče držali. To je proces i sasvim sigurno će potrajati dok se Amerikanci ne naviknu na novu realnost.
Ipak, sa druge strane, treba upozoriti i da se ovakvo ponašanje može završiti katastrofom, kako za same SAD, tako i za ostatak sveta. Tramp je nekoliko puta do sada uspeo da „naglo zakoči“, ali šta će se desiti ako mu to sledeći put ne uspe. Možda mu popusti koncentracija, možda se „zainati“ neki drugi vozač, možda i otkažu kočnice…
Pretnje upućene Iranu su do sada najozbiljnije koje je izrekao američki predsednik. Zato što bi zaoštravanje odnosa između velikih sila povodom Irana moglo dovesti čak i do novog svetskog rata. To je daleko krupnije pitanje i od Severne Koreje i od Sirije.
Samim tim, bilo bi značajno da predsednik SAD ovom problemu pristupa mnogo osetljivije. Odnosno da svoje inicijative uokviri u jasnu doktrinu. Bez toga, delovanje SAD će biti mahinalno, zasnovano na improvizacijama, a to je put ka „proizvodnji haosa“ u međunarodnim odnosima. Sada, takav pristup će na kraju priče najviše koštati same SAD, ali će se do tog „kraja priča“ odigrati još mnogo kriza i konflikata, što na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj meri, ugrožava sve države i sve narode.
