Di Gajio, koji je napisao nekoliko knjiga, među kojima su „Kosovo — oprez za Evropu“, „Geopolitika, istorija i međunarodno pravo“, podseća da su autori projekta „Kernevrope“ nemački političari Volfgang Šojble i Karl Lamers. Ovaj projekat se tiče država koje se graniče sa Nemačkom ili su sa njom ekonomski, politički i kulturno povezane: Austrija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Danska, Češka, Slovačka, Slovenija i Severna Italija, navodi italijanski ekspert u komentaru za Sputnjik koji prenosimo u celosti:
Srce projekta je Berlin, glavni ekonomski akter Evrope. Ali Nemačka je regionalna država, a ne svetska kao što su Rusija i Kina. Nemačke elite su napravile kratkovidi izbor: evro je za Nemačku postao način da se poveća izvoz njihovih proizvoda, ali uz evro se ne može napraviti sopstveni savez država. Spoljna politika Nemačke je smeša arogancije i egoizma, njihova politika ne dozvoljava da se oslobode od američkog uticaja. Nemačka bi mogla da realizuje projekat „Kernevropa“ samo ako bi na vlasti bila druga vlada.
U čemu se sastoji ovaj projekat danas? Realizacija „Kernevrope“ bi dovela do podele Evrope na dva dela: sa jedne strane bi bile države koje ulaze u ovaj projekat i sa druge države van njega. Danas je teško pretpostaviti da projekat uključuje sve evropske države, imajući u vidu sve nesuglasice koje postoje u Evropi. Važno je ne dozvoliti da nerazumevanje ostane nerešeno, jer tada Evropa nikada neće moći da se otarasi američkog uticaja. Realizacija ovog projekta bi sa druge strane dovela do konačnog kraha američke hegemonije, kako u Evropi, tako i u celom svetu.
Savet za nacionalnu obaveštajnu delatnost SAD pretpostavlja da će do 2025. godine Evropa preći iz atlantske sfere uticaja ka evroazijskoj. Amerika čini sve da do toga ne dođe. SAD su učestvovale u dva svetska rata, kao i u Hladnom ratu, kako ne bi dozvolile Evropi da se transformiše u nešto poput superdržave, koja bi sjedinivši svoje energetske resurse sa Rusijom bila u stanju da im parira.
Evropljani bi trebalo da se plaše američke hegemonije, a ne ruske ili kineske, a evo iz kojih razloga:
— SAD su jedina svetska država koja ima svoje vojne baze na teritoriji Evrope i ona diktira Evropi svoju politiku i način života. Ovoj situaciji Evropa nije mogla da se suprotstavi zbog opasnosti koja je vrebala od SSSR-a, ali sada je došlo vreme da se stvar uzme u svoje ruke.
— SAD su jedina nacija koja zasad ima potencijal da pod svoju kontrolu stavi čitavu planetu, jer imaju najjaču vojsku na svetu i razvijeni industrijski sektor kojim mogu da zadovolje sve svoje potrebe. Amerika je na prvom mestu u svetu po naučno-tehnološkim istraživanjima.
— SAD su morska država čiji se geopolitički prostor praktično prostire po čitavom svetu, oni između ostalog imaju preko 600 vojnih baza u inostranstvu, i to na svim meridijanima. Rusija i Kina su kopnene države čije sfere uticaja ograničavaju prirodni i ljudski resursi. „Kernevropa“ je projekat kopnene države.
Uprkos navedenim prednostima, SAD još uvek nisu zavladale svetom zbog obnavljanja političke, ekonomske i vojne moći Rusije i Kine, ali i regionalnih država poput Turske, Irana i Nemačke. Takođe, užasna spoljna politika SAD u Avganistanu, Iraku, Siriji, Ukrajini je dovela do toga da Vašington do sada, uprkos postojanju ključnih pretpostavki, nije postao svetska prestonica. Treba dodati i činjenicu da politički i ekonomski krah „imperijalne“ američke politike, odnosno hiljade žrtava i miliona žrtava, teško može podneti čak i ta velika Amerika.
SAD su imperija koja se nalazi u krizi, ali niko nema ni dovoljno resursa ni povoda da je napadne. Osim toga, takav bi napad doveo do trećeg svetskog rata.
Danas Rusija i Kina čine geopolitički savez koji stoji naspram SAD. Ali ovaj savez još uvek nije dovoljno jak da bi realno mogao da kontroliše Evroaziju. Rusi i Kinezi nemaju saveznike u Evropi. Sama Evropa je putem NATO-a kao pupčanom vrpcom vezana za SAD i tako postaje žrtva američkih interesa koji se često ne podudaraju sa evropskim.
Eventualno pojavljivanje jakog međunarodnog igrača koji se ne bi nalazio pod uticajem SAD moglo bi da ide u korist kinesko-ruskom savezu. Postojeća geopolitička situacija bi se odmah promenila: od jednopolarnog sveta pod rukovodstvom SAD, ka multipolarnom koji se ne bi potčinjavao jednoj državi. Time bismo dobili geopolitičku situaciju kada postoji više svetskih i regionalnih država koje deluju u sopstvenim sferama uticaja i sarađuju ili konkurišu jedne drugima na međunarodnoj sceni.
