Francuski predsednik Emanuel Makron izjavio je da ima utisak da američki predsednik Donald Tramp ide ka odluci da se SAD povuku iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, jer, kako kaže, Tramp nije spreman da prekrši predizborno obećanje.
Makron se ponovo postavio kao glasnogovornik SAD, svega nekoliko nedelja nakon što je sebi pripisao zaslugu da je faktički nagovorio Donalda Trampa da ne povlači trupe iz Sirije.
Istoričar i stručnjak za Bliski istok Nemanja Starović kaže da je ova potreba francuskog predsednika posledica novog pristupa Pariza spoljnoj politici, koji predstavlja želju Francuske da se postavi kao neka vrsta spoljnopolitičkog motora Evropske unije, jer na ekonomskom polju ne može da parira Nemačkoj.
Obaranje nuklearnog sporazuma vodilo bi zaoštravanju političke i bezbednosne krize, a u nekim od mogućih scenarija i ka ratu, koji bi proizveo stotine hiljada ili milione novih izbeglica, koje svoju budućnost i sreću neće tražiti u Sjedinjenim Američkim Državama, već upravo u Evropi.
Što se tiče najave obaranja sporazuma iz SAD, ona je očekivana iz više razloga, pre svega imajući u vidu da je to obećanje Donalda Trampa iz predizborne kampanje, kaže Starović.
„To potvrđuju i najnovija kadrovska postavljenja u Vašingtonu, novog šefa diplomatije Majka Pompea, koji je još vršilac dužnost, kao i savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. Radi se o ljudima koji su veoma poznati po žestokim antiiranskim izjavama i kritikama samog nuklearnog sporazuma. To je s jedne strane i razumljivo, imajući u vidu negativna iskustva Vašingtona sa Severnom Korejom. Uprkos brojnim sporazumima koje su prethodne američke administracije postizale s tom zemljom i drugim partnerima, to nije sprečilo Pjongjang da razvije nuklearno oružje“, podseća Starović.
On dodaje da ne treba zaboraviti da je Severna Koreja poslednih godina razvila rakete koje mogu preneti nuklearnu bombu i do američkog kontinenta. Teheran može u veoma kratkom roku da nastavi proizvodnju tehnologije koja je neophodna za izradu nuklearne bombe, procene se kreću od svega nekoliko meseci, do najviše godinu i po dana, kaže Starović.
„Direktna posledica toga, što vidimo iz najave samog Muhameda bin Salmana, vladara Saudijske Arabije, bila bi težnja te zemlje da i ona stekne status nuklearne sile i da postojeći aranžmani Rijada s Vašingtonom, vredni više desetina milijardi dolara, o kojima se intenzivno progovara za razvoj nuklearne tehnologije u civilne svrhe, mogu veoma lako da dobijem novi karakter, da budu upotrebljeni u vojne svrhe“, upozorava sagovornik Sputnjika.
Starović podvlači da se može desiti da u roku od dve godine dođemo u situaciju da region Bliskog istoka postane dom tri nuklearne sile, što bi stvorilo veoma zapaljivu situaciju koja potencijalno predstavlja opasnost za planetu. Pitanje je i kako bi izgledali pregovori između Vašingtona i Pjongjanga o denuklearizaciji, dodaje on.
„Veoma je teško reći kako bi ti pregovori mogli biti uspešni, ako imamo dva paralelna procesa, zatvaranje zasad jednog veoma uspešnog nuklearnog sporazuma sa Teheranom, a u isto vreme izgradnju novog nuklearnog sporazuma sa Pjongjangom. Vašington dolazi u problem kredibiliteta, pa bi teško bilo ubediti Kim Džong Una da su namere SAD ozbiljne“, ocenjuje Starović.
Ekspert Međunarodnog instituta humanitarno-političkih studija u Moskvi Vladimir Bruter kaže da izlazak SAD iz sporazuma ostavlja prostor Teheranu da nastavi da radi ono što želi. Ako Zapad želi da otvori još jedan front, teško da ih možemo sprečiti, taj front ne bi bio jednostavan, a Zapad bi morao znati u šta se upušta, kaže Bruter za Sputnjik.
„Obuzdavanje Irana, o kome govori Makron, nije njegova briga, niti zadatak. Iran nije prekršio nijednu normu međunarodnog prava i nije pod sankcijama. Zapadni političari prilično često sebi samostalno pripisuju neke funkcije i zahtevaju nešto za šta nemaju međunarodni mandat. Situacija se veoma komplikuje na globalnom nivou i bojim se da će se ova tendencija nastaviti. Što se tiče Makrona, sve pesimističke pretpostavke u vezi sa njim su se obistinile. Za Rusiju bi dalji bliski kontakt sa Makronom bio krajnje toksičan, jer on kao državnik praktično ne realizuje nijedno obećanje koje je preuzeo na sebe“, ocenjuje Bruter.
On dodaje da teško može da zamisli da bi Iran pristao na ponovno razmatranje postojećih sporazuma, kao i da Francuska ne bi trebalo svakih nekoliko meseci da otvara nova pitanja i započinje nove probleme, jer se time samo smanjuje kontrola nad situacijom.
