O aktuelnim i budućim projektima te kompanije u Srbiji i o tome šta znači potpisivanje Memoranduma o strateškom partnerstvu, za Sputnjik je govorio prvi zamenik direktora „RŽD Internešenela“ u Srbiji Mansurbek Sultanov.
Posle dužih pripremnih radova, u martu je počela izgradnja tunela Čortanovci na pružnom pravcu Beograd — Novi Sad, koji je praktično deonica buduće brze pruge Beograd—Budimpešta. Da li sve teče po planu, s obzirom na dug pripremni period?
— Ne bih rekao da je pripremni period bio dug, zato što je tokom tog perioda osvojen obim radova vredan skoro 50 miliona dolara. Ti radovi koji su bili priprema za osnovni — bušenje tunela — počeli su u jesen prošle godine i sada sve ide svojim tokom. To je baš zahtevan objekat. Deonica od Stare Pazove do Novog Sada, koja prolazi kroz Frušku goru i ide obalom Dunava, a koju grade „Ruske železnice“, prvi je i najteži deo brze pruge od Beograda do Budimpešte.
Ona je zahtevna pre svega zbog toga što se dvocevni tunel završava vijaduktom koji se dalje nastavlja. Koliko vremena treba da ta dva velika projekta budu završena?
— Čitava deonica, odnosno železnička pruga, mora da uđe u eksploataciju do kraja 2021. godine. To znači da objekti koji su najzahtevniji, odnosno tunel i vijadukt, zajedno sa kolosekom i pripadajućim objektima, moraju da budu završeni pre toga. Tunel i vijadukt ukupno su dugački četiri kilometra, od čega svaka cev tunela ima 1,1 kilometar. Vrednost radova je skoro 600 miliona dolara.
Trenutno radimo i na tunelu i na vijaduktu, za nekoliko dana će početi radovi i na drugom vijaduktu i već za mesec i po kreću radovi na linijskom delu, železničkoj pruzi. Pre nekoliko dana smo krenuli sa demontažom stanice u Inđiji.
Da li je to dosad najzahtevniji projekat koji ste radili u Srbiji?
— Ja bih rekao da jeste zbog toga što je u pitanju Fruška gora, prirodni rezervat sa posebnim zakonodavstvom, sa posebnim zahtevima što se tiče životne sredine, arheologije, što se tiče posebne zone Sremskih Karlovaca, flore i faune, reke Dunav i slično. Zbog toga što je to jedno od omiljenih izletišta i vrlo je posećeno, poštujemo i zahteve projekta koji se tiču posebnih mera bezbednosti. Pre nekoliko dana bio sam na gradilištu, i biće i dodatnih mera bezbednosti. O tome ćemo obavestiti i rukovodstvo Nacionalnog parka Fruška gora, ali i bez toga postoje oznake.
Da li dosad sve teče po planu i prema predviđenim rokovima?
— Da, bez obzira na to što postoji niz problema koji ne zavise od nas kao od stranog izvođača radova ovde u Srbiji, ako vidimo da nešto ne ide kako treba, mi ih rešavamo u saradnji sa investitorom i resornim ministarstvom. Najteži objekti u građevini su linijski objekti, zbog dozvola, zbog eksproprijacije, ali uvek nađemo mere kojima to kompenzujemo zahvaljujući našem velikom iskustvu i dobroj komunikaciji.
Uvek nađemo neki način da radimo, da ne stojimo, da ne trpi posao. Nijedna od naših trinaest deonica u Srbiji nije kasnila, čak i više od polovine svih naših deonica je bilo predato na upotrebu pre roka i sa velikom uštedom novčanih sredstava. Naš cilj je da uvek ispoštujmo dinamiku radova. Na primer, na čitavom potezu od Beograda do Budimpešte, bez obzira na to što postoji niz izvođača, u toku su samo radovi na takozvanoj „ruskoj deonici“, od Stare Pazove do Novog Sada.
Uspešno ste prošle godine na barskoj pruzi obnovili deonicu do Valjeva. Pošto Srbija ima nameru da revitalizuje kompletan svoj deo te pruge do Crne Gore, da li ste dosad razgovarali sa našim zvaničnicima o mogućem nastavku saradnje na toj pruzi? Da li ste uopšte zainteresovani za taj posao?
— Naravno, zainteresovani smo. Na toj zahtevnoj deonici do Valjeva, mi smo se opet pokazali kao veoma odgovoran izvođač radova i nadam se da tako ceni i srpska strana. Koridor 11 je veoma zahtevan i nije bilo mogućnosti da radimo a da saobraćaj bude zatvoren, da ne bi trpela turistička sezona i kako ne bi stao prevoz uglja za Termoelektranu „Nikola Tesla 2“. Radili smo dan i noć i bilo je problema i sa projektnom dokumentacijom i opet sa građevinskim dozvolama, ali ispunili smo sve i tačno u određenom roku, odnosno, 15. jula, saobraćaj je bio pušten na prvoj deonici od Resnika do Vreoca, a druga faza je isto završena na vreme i sada već teče garantni rok.
Šta se dešava sa izgradnjom najsavremenijeg dispečerskog centra za upravljanje prugama u Srbiji koji bi, kako su najavili srpski zvaničnici, trebalo da bude poveren vama?
— Takav dispečerski centar je potreba Srbije, kroz koju prolaze svi važni međunarodni koridori. Nameće se zahtev za takvim upravljanjem saobraćajem posle svih ovih rekonstrukcija, i mi smo već dali idejno rešenje. Projektni institut CIP zajedno sa ćerkom firmom „Ruskih železnica“ institutom NIIAS već su neke konceptualne stvari završili. Mi smo to usaglasili sa Železnicama Srbije, a sada je na redu pitanje finansiranja tog posla. Već smo dali zahtev resornom ministarstvu i očekujemo odgovor, a bez obzira na to, danas smo dobili odgovor na naš zahtev da bude poslata ekipa u Rusiju da bi učestvovala u razgovorima o tehničkom rešenju. Posle toga je na srpskoj strani da dobijemo zeleno svetlo za početak. Mi smo spremni, kao i uvek.
Na koji način bi se to finansiralo?
— Očekujemo odluku Vlade Republike Srbije zato što smo dali predlog. Postoje opcije da će to biti kreditirano novim ruskim kreditom, zato što ne postoji prostor u tekućem kreditu, a postoje ruske finansijske institucije koje su spremne da to finansiraju.
Koja bi bila vrednost tog projekta?
— Nije još određeno tehničko rešenje, čak nije još potpuno usaglašeno idejno rešenje, ali reč je o radovima vrednim oko 100-110 miliona dolara. Taj dispečerski centar treba da omogući optimizaciju saobraćaja gde je bezbednost broj jedan. Imate i putnički i teretni saobraćaj. Najbolje je što će Srbija zaraditi dobar novac zbog tranzita kroz preduzeće „Srbija Kargo“, kroz preduzeće „Infrastruktura železnice Srbije“. Što se tiče našeg dela, mi ćemo da optimizujemo brzinu prolaska voza. Softverski, to bi bilo rešeno sa jedne tačke. Naš predlog je da razmotrimo mogućnost da to bude u Makišu ili u Zemunu.
Krajem marta, ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović i generalni direktor „Ruskih železnica“ Oleg Belozjorov su u Beogradu potpisali memorandum o strateškom partnerstvu i o zajedničkoj realizaciji infrastrukturnih železničkih projekata. Jesu li na vidiku novi projekti?
— Taj memorandum jeste nastavak priče zato što mi ovde imamo resursnu bazu. Imamo ljude, što je najbitniji resurs u takvim poslovima. Polovina ljudi kod nas u preduzeću ovde u Srbiji je iz Rusije, i to su veoma usko stručni ljudi i inženjeri, a polovina je iz Srbije. Oni znaju naše zahteve što se tiče kvaliteta radova i odnosa prema radu, bezbednosti na radu i tempa rada. Ovo je jedinstveno preduzeće sa 105 jedinica potpuno nove železničke mehanizacije koja čeka zeleno svetlo za nove projekte. I što to ne bismo iskoristili, kada ovde već postoji.
U planu su novi poslovi na Koridoru 10 na deonici od Niša do Dimitrovgrada, kao i nastavak rekonstrukcije osnovnog pravca na tom koridoru između Niša i Preševa. Najavljuje se i rekonstrukcija pruge između Beograda i Niša. Za prva dva posla, projektna dokumentacija je spremna i tenderi se očekuju do kraja ove godine.
Kad mi radimo, dajemo garanciju na tri godine. Zbog toga što smo veoma brzo odradili svoj posao i već predali mnogo deonica, u ovoj godini već za neke ističu garantni rokovi. A svakoj pruzi, kao i svakoj investiciji, treba održavanje. Nažalost, vidimo da to fali ovde u sistemu i predložili smo rešenje i za tekuće održavanje pruge. Nadam se da to će biti dobar nastavak postojeće priče u Srbiji.
Kad računate da bi trebalo da počnu da se realizuju ti projekti koji su sada u početnoj fazi?
— Za nekoliko projekata koje sam pomenuo, projektna dokumentacija je spremna i tenderi se očekuju do kraja ove godine, a postoje i projekti koji su u idejnoj fazi, konceptualnoj, na primer pruga od Novog Beograda do aerodroma. Skoro svaki glavni grad u Evropi ima takvu prugu. U Moskvi sa svakog aerodroma imate Aeroekspres. To je veoma dobra praksa. Ta ideja je već u Vladi i u rukovodstvu „Ruskih železnica“, i sada mi guramo i tu priču. Postoji već neko idejno rešenje u čemu je učestvovao i CIP, kad postoji finansiranje, to sve ide veoma brzo, dve-tri godine od početka projektovanja do predaje ključa u ruke.
Svojevremeno ste najavili da „RŽD Internešenel“ planira i kupovinu nekih firmi u Srbiji i da je procedura u toku. Možete li sada nešto više o tome da kažete?
— Ušli smo u završnu proceduru. U Srbiji postoji niz papiroloških pitanja, a i kod nas isto, zato što smo i mi državna firma, ali sad ulazimo u završnu fazu. Reč je o firmama koje se, kao i mi, bave železničkom infrastrukturom.
Petu godinu RŽD radi u Srbiji. Kako ocenjujete saradnju sa zvaničnicima iz ministarstva, ali i sa ovdašnjim kolegama i firmama koje su bile podizvođači?
— Postoji veoma dobra komunikacija sa resornim ministarstvom, sa investitorom, „Infrastruktura železnice Srbije“. To sve ne bi bilo moguće da nam nije bila dostupna komunikacija 24 sata sedam dana nedeljno, da ja znam da mogu da zovem i direktora Železnice, i direktora Instituta CIP, i direktora projekta, i državnog sekretara, čak i pomoćnika ministra. Ministarka Mihajlović nam je omogućila i direktnu komunikaciju s njom ako je problem zaoštren. Samo zbog toga radovi idu kako treba. Nije dovoljan samo profesionalizam resursa.
Da li računate da ste se posle toliko godina posla ovde, u neku ruku, već odomaćili?
— Osim u Srbiji, ja sam za ovakav isti posao odgovoran i u još nekoliko zemalja, i kad odlazim službeno, ja se u Srbiju vraćam kao u svoju kuću.
