Ili je pak saučestvovanje u američkoj agresiji na Siriju dokaz da je francuski predsednik Emanuel Makron postao novi predvodnik Evropske unije? Tako, makar, u jednom komentaru tvrdi nemački radio „Dojče vele“. A sam Makron, u neformalnom ćaskanju sa novinarima, hvali se da je „jednak Putinu“, a usput i da je upravo on ubedio američkog predsednika Donalda Trampa da napadnu Siriju.
Šta stoji iza Makronove ofanzive, i u Siriji ali i u okviru Evropske unije, čiju integraciju on želi da produbi? Ili se „Makronov veliki plan za Evropu“, kako komentariše „Njujork tajms“, „sada raspada“, a Francuska i Nemačka — prema oceni „Fajnenšel tajmsa“ — „više nisu prirodni saveznici“?
Šta, dakle, hoće, a koliko može Emanuel Makron, i kako će se njegovi planovi za reformu Evropske unije — to „mrtvorođenče“, po opisu nemačkog „Špigla“ — odraziti na evropsku budućnost Zapadnog Balkana?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili predsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović i Stevan Gajić, saradnik Instituta za evropske studije.
„Napad na Siriju predstavlja kontinuitet agresivne francuske politike na Bliskom istoku. Francuska oseća da gubi svaki uticaj na ovom prostoru, i mislim da u tome i leži osnovni Makronov motiv za ovaj napad: da se Zapadu sačuva obraz, i privid da i dalje ima ulogu u raspletu krize“, komentariše Stevan Gajić izrazito aktivnu ulogu koju je francuski predsednik imao u prošlonedeljnom napadu na Siriju.
„Makron je“, ocenjuje Miloš Jovanović, „uspeo da se pozicionira kao neko ko makar deluje ozbiljno, ne samo u okviru Francuske već i u okviru Evropske unije, i on to i želi — da se pozicionira kao vođa koji je u stanju da ostvari ono što govori. Njemu se ne može osporiti ni energija, ni velika lična ambicija, i, bez obzira na sve rezerve prema Makronovoj politici, njega ne treba potcenjivati“.
Na sličan način i portal „Blumberg“ piše da Makron „želi da bude smatran za spoljnopolitičkog vođu“, što na izvestan način i on sam potvrđuje spomenutom hvalisavom tvrdnjom da je „jednak Putinu“.
„Makron je u odnosu na Putina politički patuljak“, oštro će Stevan Gajić, ukazujući na razloge zbog kojih ambicije aktuelnog predsednika Francuske ipak prevazilaze njegove mogućnosti: „Makronove ambicije jesu nesporne, ali Francuska više nije sila onog formata kakvog je nekada bila, niti ima ulogu koju je nekada imala i u Evropi i u svetu. Tako da mislim da je ovde više reč o njegovoj želji nego o realnim mogućnostima da je ostvari“.
A kada je o željama ili planovima reč, najambicioznija među Makronovim namerama jeste ona o reformi Evropske unije kroz produbljivanje njene integracije. Kako tu stoje stvari, možda je najpreciznije sumirao vodeći nemački poslovni dnevnik „Handelsblat“, ocenom da „čak i umerena euroforija deluje nerealno“. Glavni razlog za to su, tvrdi ovaj list, „sve veće razlike između Nemačke i Francuske“, a na sličan način i „Fajnenšel tajms“ komentariše da je „francusko-nemački medeni mesec završen“ i da je „realnost da Pariz i Berlin više nisu prirodni saveznici“, kao i portal „Politiko“ koji navodi da „Makronova želja da francusko-nemački savez transformiše Evropsku uniju udara u zid nemačke inertnosti“…
„Makron se još tokom kampanje fokusirao na pitanje ponovne izgradnje Evropske unije koja se posle finansijske i migrantske krize i ’bregzita‘ našla u ćorsokaku. On sada to pokušava da sprovede u delo, ali Francuska sama nema kapacitet da pokrene Evropsku uniju“, navodi Miloš Jovanović.
„Makron želi dublju integraciju unutar EU, čak i po cenu nastanka EU u ’više brzina‘, ali njegov je problem u tome što nema još puno zemalja u okviru EU koje to žele, počev od članica iz Centralne i Istočne Evrope, a i Angela Merkel je skeptična prema njegovim idejama zbog straha da će Nemačka na kraju biti ostavljena da plaća za druge, a Nemci su tokom grčke krize jasno pokazali da ne žele tu vrstu solidarnosti. Na pitanje s kim namerava da sprovede ono što želi, Makron nema odgovor“.
Štaviše, i grupa od osam severnih članica EU protivi se reformama evrozone, odnosno njenoj dubljoj integraciji koju zagovara Makron; zajednički stav o tome zauzele su Holandija, Danska, Švedska, Finska, Irska, Litvanija, Letonija i Estonija.
„Sve su ove nesuglasice deo šire krize Evropske unije koja nikako ne prestaje, i ne smeju se odbacivati kao bezazlene“, ocenjuje Stevan Gajić, i zbog toga, komentarišući Makronovu poruku da neće biti proširenja EU na Zapadni Balkan dok sama EU ne profunkcioniše, zaključuje: „Ja sam Makronu zahvalan zato što je rekao da je naš put u Evropsku uniju mrtav, i dobro je što smo dobili tako jasnu i nedvosmislenu poruku“.
A ta Makronova poruka je pritom, objašnjava Miloš Jovanović, „sasvim racionalna“. „On je rekao i da je proširenje EU iz 2004. bilo preterano, i da, pre bilo kakvog daljeg širenja, treba učvrstiti ono što sada postoji. A oni su svi svesni da ovo što sada postoji, funkcioniše jako teško… Evropski projekat, ovakav kakav je, jeste mrtav, i zahteva neku vrstu reforme o kojoj nema saglasnosti, makar i u okviru nekog užeg jezgra o kome govori Makron. Tako da je u takvom kontekstu svaka priča o daljim proširenjima EU zaista besmislena“.
