Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan poslednjih godina aktivno realizuje svoj plan — revidiranje mirovnog sporazuma iz Lozane kojim je 1923. godine Turska dobila svoj današnji oblik. Ona se tada morala odreći velikih teritorija Osmanske imperije, među kojima su bila grčka ostrva, sever Iraka bogat naftom, kao i severozapad Sirije sa Alepom. Taj sporazum je decenijama predstavljan kao velika pobeda, ali sa tim se ne slažu ideolog neoosmanske Turske Ahmet Davutoglu i njegov realizator Redžep Tajip Erdogan.
„Naša nacija i naša država se spremaju za ostvarenje velike misije — uspostavljanje novog svetskog poretka“, rekao je jednom prilikom Davutoglu.
Priliku da ozbiljno krene u ostvarivanje te misije Turskoj je pružilo „Arapsko proleće“ koje je zapalilo Severnu Afriku i Bliski istok.
Turska, potpomognuta svojim vernim saveznikom Katarom, podržala je Muslimansku braću u Egiptu, dok je u Siriji bila na strani protivnika aktuelnog predsednika Bašara el Asada — nije bilo važno da li se radilo o islamistima ili građanskoj opoziciji, samo da su za promenu vlasti. U Iraku… teško je reći koga je tamo podržavala, ali se zna da je teroristička organizacija DAEŠ preko njene teritorije trgovala naftom.
„Do 2023. godine Erdogan planira da stvori novu Tursku. Prema kartama koje objavljuju turski mediji (na primer lista ’Milet‘) činiće je ne samo sadašnje teritorije“, rekao je za Sputnjik politički analitičar iz Jermenije Ruben Safrastjan.
Prema njegovim rečima, u okviru Turske će se naći severna Sirije (zajedno sa Alepom), sever Iraka (sa Mosulom i Kirkukom), sever Kipra, deo Balkana, deo Azerbejdžana, Batumi.
„Prema teritorijalnom planu nova Turska, o kojoj maštaju Erdogan i njegove pristalice, treba da bude mnogo veća. Nije slučajno što u poslednje vreme izjavljuje da sadašnja teritorija nije u skladu sa realnom Turskom“, rekao je Safrastjan.
U južnom pravcu je najviše urađeno po pitanju potencijalnog pomeranja granica. Na severu Sirije je već osvojen Afrin, vode se pregovori sa Amerikancima da se povuku iz Manbudža, sever provincije Alep već drže proturske snage, samo je još grad Alep ostao van dometa Ankare. Što se tiče Iraka, najavljena je zajednička operacija sa iračkim snagama protiv terorista na severu zemlje. Erdogan se tek sprema da uzme deo koji, kako on smatra, po pravu pripada Turskoj.
Turska ne ostavlja bez pažnje ni svoju zapadnu zonu uticaja — Balkan i Egejsko more. Ona je na našim prostorima prisutna još od devedesetih godina prošlog veka. I „Kosovo je Turska, i Turska je Kosovo“ i Bosna je već predata u „amanet“ Erdoganu. Međutim, i pored takvih zapaljivih izjava, Turska za sada nema takav uticaj na Balkanu, kakav bi želela i biće joj potrebno nešto više od sećanja na prošla vremena da se učvrsti na Balkanu.
Stvara se utisak da je Erdoganu posebno teško da sa svoje obale gleda grčka ostrva koja nikad više neće biti Turska.
„U Lozani smo predali Grčkoj ostrva u Egejskom moru, sa kojih se krik čuje do naša obale. Tamo su naše džamije i naše svetinje“, požalio se jednom prilikom turski predsednik. A malo je verovatno da će mu biti dozvoljeno da anektira i severni deo Kipra. Mada, postojala je nada kada se Grčka nalazila pred ekonomskim slomom. Neki turski mediji su pisali da Atini predstoji da moli Ankaru da joj ustupi deo energetskog bogatstva Sredozemnog mora. Ipak, koliko god da je Grčka slaba, Evropa nikad neće dozvoliti Turskoj da se širi na zapad.
Narednih 5 godina ćemo pratiti da li će se ostvariti san turskog „sultana“ Redžepa Tajipa Erdogana. Ne samo što se tiče teritorijalnog proširenja, već i državnog uređenja. Te promene su i najrealnije.
