Postoje različite taktike borbene upotrebe drona. Dok se po pravilu za izviđanje koriste pojedinačne bespilotne letelice, u udarne misije šalju se desetine ili stotine njih. U tom slučaju deluje princip „osinjeg roja“. Kvadrokopteri, dronovi sa četiri elise, mogu da dostavljaju i bacaju eksplozivne i radioaktivne supstance, hemijsko ili bakteriološko oružje.
Američka agencija DARPA radi na primer na izgradnji takozvanog letećeg nosača aviona. Kao baza će se koristiti teretni avion C-130 „Herkules“, koji može da prevozi male grupe bespilotnih letelica tipa „Gremlin“. Svaki takav dron koji može da dopremi do 25 kilograma korisnog tereta na rastojanje do 500 kilometara može da rešava obaveštajne zadatke i vrši napade na mete na kopnu.
U Siriji, u januarskom napadu na vojni aerodrom Hmejmim i bazu ratne mornarice Rusije u Tartusu, teroristi su koristili 13 bespilotnih letelica, koje su nosile bombe ručne izrade, ali, na sreću, nisu stigle do cilja. Deo su oborile jedinice protivvazdušne odbrane, a ostale su prizemljili uz pomoć sistema za radio-elektronsku borbu. Iako se protivvazdušna odbrana dobro pokazala u borbi protiv bespilotnih letelica, ne treba isključiti ni mogućnost upotrebe specijalizovanih instrumenata koji su podjednako efektni, ali mnogo povoljniji.
„Cena bespilotnih letelica se kreće od sto miliona do sto dolara po komadu“, kaže glavni inženjer koncerna „Avtomatika“ Sergej Širjajev i naglašava da je zbog toga malo verovatno da će letelicu male vrednosti obarati pomoću skupih protivavionskih sistema. U tom slučaju bi bila efikasnija sredstva radio-elektronske borbe.
Kad dronovi polude
Gotovo sve bespilotne letelice zavise od tri radio-kanala: kontrole, GPS navigacije i resetovanja podataka, i dele se po frekvencijskom opsegu. Da bi se bespilotna letelica u potpunosti onesposobila, potrebno je uništiti sve radio-kanale pomoću izvora takozvane klizne radio-smetnje. To, međutim, nije tako jednostavno.
Vojne bespilotne letelice su opremljene pametnim komunikacionim sistemom s programom menjanja frekvencije. Shodno tome, čim kompjuter detektuje da je došlo do smetnje, on počinje da traži „čiste“ frekvencije i prebacuje se na njih.
U takvim sistemima je veoma važna brzina analize radio-kanala, da bi se utvrdilo na kojoj frekvenciji se nalazi meta“, pojašnjava Širjajev. Efekat emitovanja talasa je uvek isti — bespilotne letelice, grubo rečeno, polude. Ako je reč o kvadrikopteru, on prosto ostaje da visi u vazduhu, nakon čega ga vetar izbacuje iz ravnoteže i dron pada.
Novi multifukcionalni kompleksi koncerna „Avtomatika“ imaju mogućnost detektovanja, praćenja i likvidiranja bespilotnih letelica vršeći uticaj na njihove radio-kanale. U zavisnosti od verzije, oni su predstavljeni u tri varijante: stacionarni „Taran“, prenosni „Piščalj“, i mobilni „Sapsan“, koji je i najmoćniji od navedenih i dizajniran je za borbu protiv bilo koje vrste bespilotnih letelica. On detektuje dron na udaljenosti višoj od 100 kilometara, prati ga i emituje destruktivni, usmereni talas elektromagnetnih smetnji. U slučaju da je dron posebno opasan i potrebno ga je odmah uništiti, informacija se predaje PVO sistemima, na primer PVO kompleksu „Pancir C1“.
„Taran“ je posebno efikasan u slučaju masovnog napada dronovima s raznih strana istovremeno. Odmah nakon njihovog detektovanja, velikom brzinom podiže nad objektom zaštitnu nevidljivu kupolu prečnika najmanje 900 metara, koja je neprobojna za dronove. Uprkos širokom opsegu, emitovani zraci su potpuno bezbedni za ljude, a pod kupolom postoji mogućnost mobilne komunikacije.
„Piščalj“ je napravljen kao ’pametnog pištolj‘, težine tri kilograma, koji može da detektuje cilj i prekine navigaciju i vezu na svim frekvencijama. Posebno se ističe u borbi protiv pojedinačnih meta ili meta u pokretu. Akumulator može da izdrži jedan čas neprekidnog rada. Pritom se ni u trenutku nišanjenja strelac ne izlaže opasnom zračenju — takozvani povratni radio-talas je minimalan i u skladu je sa medicinskim normama.
Sistem sa usmerenim zračenjem ima nedostatak — operater mora na vreme znati sa koje strane dolazi neprijateljski dron. Postoje mikro-dronovi, koji su nevidljivi i nečujni sa udaljenosti od 60 metara, i ako borac nema metu, nema mogućnost da uhvati takav dron, čak i da se nalazi iznad njega.
Sistemi jednostavni za rukovanje
Prilično je teško detektovati male bespilotne letelice uz pomoć uobičajenih načina radio-lokacije PVO, s obzirom da ne mogu da reflektuju nikakve zrake. Na primer, kod kvadrokoptera „Fantom 4“, koji se prodaje u velikim količinama, taj pokazatelj iznosi 0,1 kvadratni metar, stoga je neuočljiv za veliki radar.
Zbog toga kompleksi „Avtomatiki“ imaju sopstvene aktivne i pasivne radare. Pasivni radar ima opseg pretrage od 100 do 150 kilometara, u zavisnosti od modela, dok kod aktivnog opseg iznosi do 90 kilometara. U kompletu se nalazi radar dugog dometa i jedan sa skraćenim dometom, koji se prenosi ručno ili transportuje na oklopnom vozilu „Tigar“.
„Pasivni radar hvata zrake koje emituje bespilotna letelica i u slučaju da ona leti u režimu potpune radio-tišine, povremeno se mora ’uključiti‘, kako bi utvrdila svoju poziciju, u suprotnom bi ga oduvao vetar“, objašnjava glavni dizajner projekta. Posle utvrđivanja pravca kretanja, lokacija se šalje sistemima radio-elektronske borbe ili PVO sredstvima, kao što je „Pancir“.
Upravljanje opremom nije složeno: kada se pojavi tačka, potrebno je usmeriti izvor zračenja u željenom pravcu, pritisnuti dugme i čekati dok ona ne nestane, a za to je potrebno svega nekoliko sekundi. Operatori ne samo da pronalaze mete, nego i određuju njihovu pripadnost. Sistem raspoznavanja „prijatelj-neprijatelj“, kojima su opremljeni borbeni avioni, dronovi ne poseduju, ali se mogu identifikovati pomoću pojedinačne identifikacije ili takozvanog radio-potpisa, koji se proverava u bazi podataka.
Završno ispitivanje svih karakteristika se planira u narednim mesecima, dok bi do kraja godine trebalo da počne serijska proizvodnja. Pored vojnih institucija — Ministarstva odbrane, Ruske nacionalne garde, Ministarstva unutrašnjih poslova i drugih, naručioci mogu biti preduzeća vojnoindustrijskog kompleksa, nuklearne industrije i drugi važni objekti, a interesovanje za „ubicu dronova“ pokazuju i u inostranstvu.
