Za evroentuzijaste strah od ruskog uticaja može da bude ključni faktor koji može da dovede do promene politike prema uključivanju Srbije, uopšte ovog regiona u Evropsku uniju, kaže poslanica Skupštine Srbije Sanda Rašković Ivić.
Ne smemo zaboraviti, kaže Rašković Ivićeva, kako su u Uniju ušle Bugarska i Rumunija — tu je strašno počeo da jača ruski uticaj i prorusko raspoloženje, naročito je to bilo u Bugarskoj.
„Onda su to brzo ’spakovali‘, i Bugarska i Rumunija su primljene u EU“, podseća ona u emisiji „Svet sa Sputnjikom“.
Na pitanje kako čita poruku francuskog predsednika Emanuela Makrona koju su mnogi protumačili kao „rampu“ za članstvo zemalja regina u Uniji, Ivićeva podseća da je slično rekla nemačka kancelarka Angela Merkel 2009. godine.
„Nemci imaju političko poštenje — što na um, to na drum. To se i desilo. Sada, pošto je Merkelova bitno oslabila u svojoj poziciji u matičnoj zemlji, a time i u samoj EU, Makron kao zvezda u usponu preuzima glavnu reč i iskreno kaže da EU ne može da se širi dalje i da moraju da se naprave određene reforme“, navodi naša sagovornica.
Milan Antonijević iz Nacionalnog konventa o EU smatra da je Makron samo poručio da treba završiti određeno restrukturiranje Unije tako da ona osnaži svoju spoljnu politiku, te da nije slao nikakav negativan signal Srbiji i regionu.
„Svaki brak sa 28 ljudi je veoma težak. U takvoj zajednici treba imati mnogo kompromisa i činjenica da ona toliko godina postoji govori o tome da nalazi neke nove mehanizme za dalji rad. A nama odgovara, kao zemlji koja ima mali broj stanovnika, koja je ekonomski slaba, da uđemo u zajednicu jednakih zemalja. Odgovara nam ovaj sistem u kome svaka zemlja koja je unutar te grupe ima svoj glas koji je značajan“, napominje Antonijević.
Parking za migrante
Po mišljenju Sande Rašković Ivić, EU više nije spremna da primi veliki broj migranata i treba joj prostor gde će ti ljudi biti zaustavljeni, neki filter, ali da to ne bude Turska.
„Turska je zemlja koja je velika i ona je nezgodan partner i kao takav partner može da vas ucenjuje i da celu Evropsku uniju drži u šah-matu. Ako je Hrvatska poslednja zemlja na kojoj su granice Evropske unije, pa onda imate Bosnu i Hercegovinu i Srbiju i Crnu Goru, zemlje koje su mnogo slabije i sve tri zajedno nisu ni deo Turske, možete onda da nekako i tim zemljama da pripretite i malo ih potkupite da nešto urade za vas, da prime te ljude. Evropi je potrebno parkiralište za migrante. Rizikujem da zvučim kao neka luda žena koja prodaje teorije zavere, ali na osnovu nekih razgovora sa stranim diplomatama, mislim da Evropi u ovom trenutku, ovako nereformisanoj, nije baš mnogo stalo da mi budemo primljeni sada i odmah“, kaže Ivićeva, uz napomenu da je prijem neke zemlje u EU pre svega politička odluka.
Nama su poručili da nema prečica i to su lekcije koje su naučene iz Bugarske i Rumunije, uzvraća Milan Antonijević.
Komentarišući Izveštaj EK o Srbiji, on kaže da dokument sadrži ocene slične kao prethodnih godina, ali daje i neki novi ugao i neke nove nove zadatke, kao što su poboljšanje rada Narodne skupštine i stanje u medijima.
„Ako pogledate izjave i premijerke i ministarke za Evropske integracije i drugih, još mnogo toga treba uraditi, sa mnogim stvarima se kasni, ali ipak ima nekih manjih pomaka. Izveštaj daje ipak neke stvari koje smo uspeli da uradimo i koje mogu da se pohvale i ohrabre, ali s druge strane, postavlja i te kako velike zadatke u vladavini prava“, navodi Antonijević.
Na pitanje o Poglavlju 35, koje se odnosi na KiM, kao pozitivno ističe da se u Izveštaju ne postavljaju rokovi za postizanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom.
Po mišljenju Ivićeve, papir zvani „pravno obavezujući sporazum“ popunjavaće se u duhu ponašanja Brisela koji je pohvalio vlasti samoproglašenog Kosova za nešto što nisu ni učinile. Hvali se konstruktivna uloga Prištine samo zato što su najavili da će uraditi nešto što je trebalo da urade pre pet godina, kaže ona.
Sadržaj sporazuma, tvrdi s druge strane Antonijević, biće uređen na osnovu predloga dobijenog kroz unutrašnji dijalog, ali i zavisno od pregovaračkih sposobnosti Beograda i Prištine. On ističe da u upravo objavljenom Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, ne daju se jasnije smernice svega toga što što Srbija mora da uradi, ali dodaje:
„Ne bih rekao da je taj papir i dalje prazan, jer onda bismo džabe govorili i sa predsednikom države u okviru celog unutrašnjeg dijaloga. Zahtev od EU ne stoji jasno, ali verujem da se on popunjava i sa ove strane. Nadam se da se nešto slično dešava i sa strane i Prištine“, obrazlaže Antonijević.
Po mišljenju Sande Rašković Ivić, priča o ZSO je „prodavnica magle“ jer, kako kaže, četiri opštine na severu KiM su nekad imale mnogo više, a i sama Srbija je pre Briselskog sporazuma „stanovala tamo“, dok danas to nije slučaj.
„Mi smo izvadili državu Srbiju odatle i sad pričamo o tome kako ćemo stvari normalizolovati, a pustili smo pet godina vakuuma i da nam institucije Srbije zamene kriminalci, da nam ubiju Olivera Ivanovića. Ljuti me u celoj ovoj priči što smo stalno terani da vičemo ’carevo novo ruho‘“, navodi naša sagovornica, dodajući da je za nju pravno obavezujući sporazum Beograda i Prištine „u stvari finalni akt kapitulacije“.
Šta je alternativa pravno obavezujućem sporazumu
Antonijević uzvraća pitanjem šta je alternativa.
„To jedino nikada nismo uspeli da čujemo“, kaže on, dok Ivićeva podseća da Srbija ima poluge za diplomatsku borbu: Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN:
„Žao mi je što Srbija nije imala snage, ni u jednom trenutku, da sprovede odredbe Ustava. Nijednu od tih odredaba nismo sproveli: o suštinskoj autonomiji, o nekim mogućnostima da se formiraju institucije koje će biti jake, da se garantuje bezbednost i Albanaca na Kosovu — to smo nekako propustili. Više nam je odgovaralo pravljenje jaza. Sada moramo biti realni. Pogledajte knjigu nestalih i sa jedne i sa druge strane za poslednjih dvadeset godina“, podseća Antonijević.
Po njegovom mišljenju, zamrznuti konflikt ne odgovara nikom, a umesto toga imamo Briselski sporazum i sve ono što on predviđa, između ostalog obavezu albanske strane da jasno sarađuje sa međunarodnim sudom koji će utvrđivati zločine OVK nad Srbima. On ističe da pravno obavezujući sporazum ne predstavlja priznanje Kosova.
„Treba gledati interese naroda, pre svega bezbednosti, ekonomske stabilnosti, ostanka ljudi, sistema obrazovanja, priznavanju diploma — to su stvari koje zanimanje ljude sa kojima mi razgovaramo, naročito mlade“, kaže on.
Na pitanje zašto pristati da žrtvujemo nešto za ništa, a pritom radi ulaska u EU, koje je takođe neizvesno, Antonijević odgovara da treba sagledati realnost na Kosovu.
„Takvim sporazumom sigurno se govori o ZSO, govori se o pravima Srba, govori se o imovini, govori se o preduzećima koja su ostala, ali ne zarad Srbije. Srbija treba da se tu izmakne i da govori o održivosti i ekonomskom boljitku ljudi koji će živeti, ne samo na severu Kosova i zato se i ne predlaže ta razmena teritorija, jer ona ostavlja ogroman broj stanovništva van te granice. Zato se ide na takve dogovore, zato se i od američkih izaslanika ovde traže garancije i za položaj i za ZSO i za imovinu, povratak imovine i sve ono što su realni problemi ljudi koji žive. Posmatračka stolica za Prištinu u UN će omogućiti ekonomski boljitak“, veruje Antonijević.
