U interesu je Srba, Amerikanaca i Jevreja da odnosi između tih naroda budu kao u doba američkog predsednika Vudra Vilsona, rekao je srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i dodao da je pokrenuo inicijativu za podizanje spomenika ovom američkom državniku u Beogradu, jer Vilson je bio, rekao je Dačić, iskreni prijatelj Srbije i srpskog naroda.
Vilson bi, prema rečima gradskog menadžera Gorana Vesića, na inicijativu predsednika Vučića, trebalo uskoro da dobije i bulevar koji će nositi ime ovog američkog predsednika.
U Vašingtonu će, kao podsećanje na savezničke veze koje su Srbija i SAD nekada gajile, između 25. i 28. jula biti obeležena stogodišnjica „Srpskog dana“ koji je ustanovio upravo predsednik Vilson. Na taj dan, četiri godine posle austrougarske agresije na Srbiju, na Beloj kući se zavijorila srpska zastava, a Vilson je Srbiji uputio dirljivu poruku podrške.
Vilson, koji je bio američki predsednik između 1913. i 1921. godine, igrao je važnu ulogu i imao je veliki značaj za srpski narod, kaže istoričar Aleksandar Životić. Vilsonova uloga, kaže on, ne može da se odvoji od značaja koji je imao ulazak SAD u Prvom svetski rat 1917. godine.
„Do ulaska SAD u rat dolazi u trenutku kada je glavna zaštitnica srpskih interesa, Rusija, bila u revolucionarnim previranjima, tako da je sa te strane, u političkom smislu, ulazak SAD imao veliki značaj. Druga stvar, SAD ulaze kao veliki finansijer, kao veliki kreditor, što je za ratne napore Srbije imalo posebnu važnost. Važnost ulaska SAD u rat pokazaće se u slučaju Srbije naročito od početka 1918. godine, sa čuvenih ’14 tačaka‘ predsednika Vilsona, od kojih je za Srbe i sve ostale južnoslovenske narode svakako najvažnija bila ona koja se ticala prava naroda na samoopredeljenje“, ističe Životić.
To je, prema Životićevim rečima, značilo da će saveznici ići putem rastakanja Austrougarske i na taj način podstaći jugoslovensko ujedinjenje i ujedinjenje srpskog naroda. SAD su bile prve među velikim silama koje su priznale novu jugoslovensku državu i to su uradili ne čekajući kraj mirovne konferencije, a na mirovnoj konferenciji, održanoj u Versaju, SAD su snažno podržavale srpske zahteve u vezi sa razgraničenjem sa Rumunijom u Banatu.
„Putevi američke politike tog vremena bili su usmereni ka razbijanju velikih imperija i njihovih monopola. Sjedinjene Države tada nastupaju sa imidžom jednog novog, liberalnog, demokratskog sveta, sveta koji insistira i na individualnim i na kolektivnim slobodama“, objašnjava Životić.
Koliko su srpsko-američki odnosi u vreme Prvog svetskog rata bili prijateljski, govori i činjenica da je Vilson proglasio 28. jul 1918. godine za „Srpski dan“ i naredio da na Beloj kući toga dana bude istaknuta srpska zastava.
Vilsonova poruka srpskom narodu pročitana je u američkim crkvama i objavljena u štampi.
„U nedelju 28. jula pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, objavom rata od Austrougarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja spremnog da ga uništi.
Plemeniti je taj narod odgovorio.
Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta većom od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena.
Da je narod Sjedinjenih Američkih Država privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, valja se prisetiti načela za koje se Srbija viteški borila i propatila — onih istih načela za koja se zalažu Sjedinjene Države“, pisalo je, između ostalog u Vilsonovoj poruci.
Nešto pre „Srpskog dana“, u junu, širom SAD održano je niz manifestacija posvećenih godišnjici Kosovske bitke, a svečanosti su završene velelepnom večerom u njujorškom hotelu „Valdorf astorija“.
„Dragi gospodine sekretare, hoćete li biti tako dobri da onima koji će se idućeg ponedeljka iskupiti da proslave srpsku godišnjicu Kosovskog dana, isporučite moju poruku i vrlo srdačan pozdrav, kao i da im izrazim da iskreno cenim tu značajnu i veliku godišnjicu. Borba srpskog naroda za slobodu i pravo, kao aspiracije svih velikih slovenskih naroda za priznanje njihovog nacionalnog identiteta i njihovog prava na samoopredeljenje, kao i slobodnu političku akciju, privlače danas više nego ikad pažnju celog sveta i moraju pridobiti simpatije svakog onog koji vidi ono što svakog dana biva sve jasnije državnicima svih naroda — da budući svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu koja se tiče njihove sreće i budućnosti“, glasi poruka koju je Vilson, preko svog državnog sekretara Roberta Lansinga uputio skupu.
Međutim, svega toga ne bi bilo da srpska misija u Vašingtonu nije uspela da ubedi Vilsona da promeni mišljenje u pogledu poratnog očuvanja Austrougarske.
Za promenu Vilsonovog stava najzaslužniji su šef srpske misije Milenko Vesnić, srpski poslanik u SAD Ljubomir M. Mihailović, kao i Mihajlo Pupin, tada jedan od najuglednijih američkih naučnika.
Vesnić je u depešama Pašiću pisao da nema osnova da se Vilsonov stav u pogledu očuvanja Austrougarske uzima tragično, jer se predsednik SAD ne drži čvrsto svojih stavova, već evoluira u skladu sa obaveštenjima i opštim razvojem situacije.
Držeći se, verovatno, načela srpske diplomatije sa početka 20. veka ministar Dačić je poklonio pomoćniku američkog državnog sekretara Vesu Mičelu kopiju članka Njujork tajmsa iz 1918. godine pod naslovom „Slavimo Kosovo kao Dan časti“, u kome se nalazi i Vilsonov pozdrav.
Međutim, takva vrsta podsećanja, prema Životićevim rečima, može biti važna u smislu pozivanja na istoriju i tradiciju međusobnih odnosa; današnja američka politika po pitanju Kosova jasno je profilisana:
„Tu se ne treba zavaravati, to je država koja je kreirala i oblikovala tu kvazidržavu na teritoriji Srbije. Ona je njen glavni sponzor, ona podržava njene interese i aspiracije. Sumnjam da se tu može išta promeniti u dogledno vreme, pogotovo ne pozivanjem na događaje od pre jednog veka“, smatra Životić.
Danas se termini kao što su „prijatelj“ i „prijateljstvo“ u politici isuviše olako upotrebljavaju, dodaje on.
„Nema tu prijateljstva. Postoje linije političkih interesa, nastojanja i onoga što određena zemlja u datom trenutku vidi kao svoj konkretan interes. Jednostavno, srpski interes tog vremena poklopio se sa osnovnim pravcima i načelima američke politike u Evropi, kao što se danas vektori tih interesa drastično razilaze“, kaže Životić.
Poklapanja srpskih (jugoslovenskih) i američkih interesa desila su se još u vreme mandata predsednika Ruzvelta, na kraju Trumanovog mandata i u prvom Ajzenhauerovom mandatu, ali, naglašava Životić, radi se samo o poklapanju interesa, a ne o prijateljstvu.
„To se dešavalo tokom čitavog Hladnog rata u određenim momentima. U određenim je dolazilo do razilaženja, ali smo kraj 20. veka dočekali u totalnom razilaženju, a s obzirom na karakter američke politike, sumnjam da će se ti interesi skoro poklopiti, jer kako možemo da govorimo o poklapanju interesa kada je ta država učinila ono što je učinila na KiM u poslednjih dvadeset godina. Tu ne možemo govoriti ni o prijateljstvu niti o bilo čemu drugom. To je jednostavno tako, možemo se truditi da to popravimo. Međutim, to će najmanje zavisiti od nas“, zaključuje Životić
