SAD vole da se predstavljaju kao najvažniji čuvari „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“, okrivljujući Rusiju i Kinu zbog omalovažavanja ovih pravila ili pokušaja da ih promene. Ipak, u praksi su Vašington i njegovi saveznici ti koji gaze pravila u skoro svakoj prilici. Napad na Siriju je još jedan primer.
Prošle sedmice je američka ambasadorka u UN Niki Hejli na sednici SB UN rekla da Vašington namerava da deluje u Siriji „sa ili bez“ odluke UN. Ruski ambasador Vasilij Nebenzja podsetio je da su se UN previše često koristile kao smokvin list zapadnog vojnog avanturizma. On je naveo primer Libije 2011. godine, kada je Rezoluciju 1973 SB UN o „zoni zabrane leta“ NATO koristio kao dozvolu da bi svrgao aktuelnu vlast.
Džordž V. Buš se narugao UN 2003. godine, kada je napao Irak, pošto je Savetu bezbednosti poručio da ga u tome ništa neće sprečiti. Pre toga, Bil Klinton je 1999. godine pokrenuo 78-dnevni rat NATO-a protiv Jugoslavije, pri čemu mu UN nisu predstavljale problem. Takvo ponašanje činilo se nezamislivo 1991. godine, kada su Sjedinjene Države imale odobrenje UN da isteraju iračke snage iz Kuvajta. Šta se desilo za tih osam godina intervencije? Za odgovor na to, moramo ponovo da se vratimo na bosanski rat.
Početkom 1992. godine politički aranžman između Srba, Hrvata i muslimana u Bosni se raspao, pošto su Nemačka i SAD podržale frakcije koje su tražile nezavisnost. Rat je izbio u martu ili aprilu (u zavisnosti koga pitate) po etničkim i verskim linijama. Kreatori javnog mnenja na Zapadu su žurno počeli da iznose optužbe o „genocidu“ i „etničkom čišćenju“, da guraju ratne priče. Novoizabrani američki predsednik Bil Klinton je verovao da je rešenje u kombinaciji vazdušnih udara i pošiljki oružja bosanskim muslimanima („pomoć i udari“).
Tokom naredne tri godine NATO je od UN nizom koraka postepeno preuzeo vodeću ulogu u bivšoj Jugoslaviji, svaki opravdavajući humanitarnim razlozima. Mnoge detalje te užasne uzurpacije opisao je u memoarima „Sumnjiv mandat“ Amerikanac Filip Korvin, koji je kao visoki zvaničnik UN u Bosni službovao 1995. godine.
Međutim, proces je počeo ranije. Savet bezbednosti UN je 16. aprila 1993. godine usvojio Rezoluciju 819 kojom je grad Srebrenica u istočnoj Bosni uspostavljen kao „zaštićena zona, bez oružanog napada ili bilo kog drugog neprijateljskog akta“. Po Rezoluciji 824 status „zaštićene zone“ od 6. maja 1993. godine, dobili su i gradovi Sarajevo, Tuzla, Goražde i Bihać i na kraju selo Žepa. Sve su držali bosanski muslimani.
Pored otvorenog prilaska jednoj od frakcija u ratu, UN su imale i praktičniji problem: misija UN u Bosni (Unprofor) nije ni na koji način bila opremljena da zapravo patrolira ili obezbedi ove oblasti, jer je prvobitno, januara 1992. godine bila raspoređena da nadgleda primirje u susednoj Hrvatskoj.
Znači, Ujedinjene nacije su se okrenule NATO-u kao izvršiocu. Tako je 12. aprila 1993. godine od NATO-a zatraženo da patrolira nebom iznad Bosne i da sprovede rezoluciju iz oktobra 1992. godine koja zabranjuje sve vojne letove — navodno u humanitarne svrhe. Operacija „Odbij let“ poslužila je NATO-u kao sporedna vrata za ulazak u rat u BiH: prvi angažman avijacije Alijanse bio je u februaru 1994. godine, a prvo bombardovanje usledilo je u aprilu.
Pod pritiskom SAD Savet bezbednosti je u junu 1993. godine usvojio Rezoluciju 836, kojom je odobreno da, ukoliko Unprofor zatraži, dobije vazdušnu podršku NATO-a. Prema takozvanom aranžmanu „dvostrukog ključa“, bilo koji udar NATO-a morali su da odobre zvaničnici UN.
Taj zahtev je uklonjen u julu 1995. godine, nakon što su snage bosanskih Srba zauzele Srebrenicu i Žepu. Srebrenica je identifikovana sa tvrdnjama o „genocidu“, koje su kasnije usledile. Na konferenciji u Londonu 21. jula generalni sekretar UN Butros Butros-Gali odobrio je da zapovednik Unprofora general Bernard Žanvije može da zatraži vazdušne udare direktno od NATO-a.
Hrvatska je 4. avgusta 1995. godine pokrenula sveobuhvatni napad na područja u kojima su živeli Srbi, zaštićeni mirovnim sporazumom iz 1992. godine. Mirovne snage UN nisu učinile ništa da zaustave taj napad. Nije bilo poziva ni za kakve vazdušne udare.
Potpuno suprotno tome, 30. avgusta NATO je pokrenuo operaciju „Nameran napad“ protiv bosanskih Srba. Hrvatske i bosanske muslimanske snage pokrenule su svoju ofanzivu na terenu. Tokom tronedeljne operacije oko 400 aviona je izbacilo više od 1.000 bombi.
U tom trenutku izgledalo je sasvim normalno da će SAD, a ne UN, nadgledati mirovne pregovore u Dejtonu (Ohajo), koji će na kraju proizvesti mirovni sporazum koji je preživeo do danas.
„Čak i oni koje je uznemiravala ponovna afirmacija američke moći priznali su, bar implicitno, da je ona nužnost“, napisao je Ričard Holbruk, američki diplomata zadužen za organizaciju razgovora u svojim memoarima iz 1998. godine „Kraj rata“. Takođe je opisao američku spoljnu politiku posle Dejtona „sa više samopouzdanja, više mišića“.
Izvršilac je uzurpirao uloge sudije, porote, tužitelja i dželata. UN nisu uradile ništa u martu 1999. godine, kada su SAD predvodile NATO u napadu na ono što je ostalo od Jugoslavije i okupirale srpsku pokrajinu Kosovo, otvoreno kršeći Ustav SAD, povelju UN i NATO-a.
Tek nakon toga se uključila svetska organizacija da bi Rezolucijom 1244 SB UN dala legitimitet okupaciji. NATO-a nije bilo briga ni to što je Rezolucija garantovala suverenitet Srbije nad pokrajinom i omogućavala eventualni povratak srpskih snaga bezbednosti na Kosovo. Umesto toga, Vašington je podržao deklaraciju o nezavisnosti iz 2008. godine, koju su donele privremene vlasti etničkih Albanaca na Kosovu i od tada pritiska mnoge zemlje da ih prate.
Nije iznenađujuće što su gotovo svi predlozi za intervenciju SAD u Siriji tokom administracije Baraka Obame bili usmereni na uspostavljanje „zaštićenih zona“ i na sprovođenje vazdušnih udara. Zašto menjati scenario koji je tako dobro funkcionisao u Bosni?
Međutim, nakon Iraka ostatak sveta nije spreman da primi zdravo za gotovo sve što izgovore američki mediji i zvaničnici Vašingtona. Posebno Rusija insistira na dokazima za iznete tvrdnje i ukazuje da se njene trupe bore protiv terorista u Siriji na zahtev legitimne Vlade u zemlji, za razliku od američkih trupa, koje trenutno tamo operišu.
RT