Posle raketnih napada SAD, Francuske i Velike Britanije na ciljeve u Siriji, zbog navodnog napada bojnim otrovom gradu Dumi, nemački predsednik Frank Valter Štajmajer ukazao je na „galopirajuće otuđivanje Zapada i Rusije“ i pozivao obe strane na dijalog. On je apelovao na Nemačku Vladu da istraje u svojim diplomatskim naporima.
„Sasvim nezavisno od ruskog predsednika Putina, ne smemo celu zemlju i njene građane proglasiti neprijateljima“, izjavio je Štajnmajer za list „Bild“ i dodao da je to „protiv naše istorije i da je u igri puno toga“.
Štajnmajer smatra da nemačka vlada snosi veliku odgovornost za jedinstvo i sposobnost delovanja EU upravo kada se radi o politici prema Rusiji. Da li je istorijska opomena predsednika Nemačke u suštini podsećanje na primere kako su se mnoge vojske provele u direktnom sukobu sa Rusijom? Da li bi Francuska, koja je ovih dana više nego ratoborna, mogla da se presliša lekcija iz istorije?
U osvrtu na poruku koju je Štajnmajer uputio, pominjući istoriju, ruski politikolog Aleksandar Asafov za Sputnjik kaže da je predsednik Nemačke najverovatnije želeo da podseti da su se Nemci često suprotstavljali celom svetu i znaju kako bi se ova kriza mogla završiti.
„Nemci shvataju da bi iza reči trebalo da stoje dela, odnosno očigledni dokazi, podaci. Inače, ako toga nema, onda se ta retorika ne razlikuje od onoga kako je govorio Hitler, koji je smatrao da su svi Sloveni manje vredni, što je između ostalog bio razlog za invaziju. Nemci su na vreme izvukli važne zaključke iz prethodnog iskustva i odlično razumeju da se retorika Vašingtona sada ne razlikuje mnogo od svojevremno retorike Hitlera i to posebno što se tiče navođenja dokaza. Zato Nemci ne žure sada da podrže one koji vode ovu kampanju protiv onih koji ’nisu podobni‘“, kaže Asafov.
S druge strane, srpski istoričar Čedomir Antić Štajnmajerovu zabrinutost zbog otuđivanja Zapada i Moskve i njegovo podsećanje na istorijske pouke – najverovatnije u sukobu s Rusima – naziva „suvom drenovinom“. To je politika ekvidistance, Nemci su malo deo velike evropske koalicije, malo su deo NATO koalicije, a malo su i kritični, kaže Antić.
„Videli smo da je Angela Merkel podržala napad na Siriju, ali nisu poslali svoje trupe. Takođe vidimo da u regionu koji smatraju za svoj mogu da pošalju trupe, pa su tako prvi put posle Drugog svetskog rata nemački vojnici pucali na druge u Srbiji, na Kosovu i Metohiji“, podseća Antić.
On dodaje da ne veruje da je Štajnmajerovo pozivanje na odgovornost, jedinstvo i sposobnost delovanja EU kada se radi o politici prema Rusiji i neodustajanje od dijaloga u ovoj krizi upućeno najvažnijem partneru u EU, Francuskoj, čiji predsednik Makron ekstremnim porukama ovih dana doliva ulje na vatru. Njegove tvrdnja su pokušaj redefinisanja uloge Nemačke, podstaknute isključivo interesima te zemlje, kaže on.
„S jedne strane, imate činjenicu da Nemačka jeste deo NATO-a i da ona nije nezavisna u odnosu na Sjedinjene Američke Države, kao neke druge evropske zemlje, kao što je recimo Francuska. S druge strane, postoji potreba da snažna ekonomija Nemačke, koja je u velikoj meri i upućena na Rusku Federaciju, ipak ima i svoj stav. Čini mi se da se to običnom posmatraču može najbolje objasniti preko priče o gasnim tokovima. ’Severni tok‘ može da ima dva kraka, to je u redu, a ‘Južni‘ Evropska unija zaustavi. A EU i SAD prave probleme oko ’Turskog toka‘“, kaže Antić.
Šef Centra za nemačka istraživanja Instituta Evrope Ruske akademije nauka Vladislav Belov ipak smatra da Nemačka vidi sebe u ulozi posrednika, što je, kaže, donekle i njena tradicionalna uloga jer precizni Nemci gotovo nikada ne prepuštaju bilo šta slučaju. Shvataju ozbiljnost ukupne situacije, zato se nisu odvažili da učestvuje u udarima na Siriju, kaže Belov.
„Želim da podvučem ono što je istakao nemački predsednik Štajnmajer, a to je ’galopirajuće otuđivanje Rusije‘, na šta je on već mnogo puta do sada upozoravao. Evropski komesar Etinger poziva Merkelovu i Putina da razmotre čitav niz pitanja, mnogo šire od problema u Siriji. Ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas takođe zauzima prilično umeren stav. Svirajući prilično složene partiture u ovom svetskom orkestru, Nemačka ipak želi da ostane odmerena. Krajnost bi bila puna podrška anglosaksonskom modelu ponašanja, kojem teži Makron. Nemačka sada igra poput posrednika, imajući u vidu interese Rusije. Moskva, sa druge strane, odlično shvata svu opasnost i kompleksnost situacije“, ocenjuje Belov.
On za razliku od beogradskog kolege Antića smatra da je Nemačka nezavisna, odnosno da nije marioneta Vašingtona, te da ne bi trebalo mešati transatlantske partnerske odnose i one koji se ispoljavaju kroz NATO ili sistem evropske bezbednosti, koja je pod patronatom Vašingtona.
„Mnogi ruski novinari pokušavaju da me ubede da Vašington ima kompromitujuće materijale protiv Merkelove, kojih se ona plaši i zato navodno igra kako Amerika svira. Makar u poslednjih godinu i po dana, ponašanje Frau Merkel govori suprotno“, zaključuje Belov na kraju razgovora za Sputnjik.
