U trenucima kada se ratni brodovi i podmornice SAD i Velike Britanije približavaju obalama Sirije, svet drhti u strepnji od izbijanja sukoba, čije bi razmere bile tolike, da bi posledice takvog rata bile pogubne po ceo svet.
Oni stariji sećaju se Hladnog rata i nekoliko kriza koje su svet dovodile na ivicu nuklearnog sukoba. Od svih opasnih situacija tokom Hladnog rata, Kubanska kriza iz oktobra 1962. bila je najrizičnija, a mnogi analitičari upravo nju porede sa današnjim stanjem stvari.
Još jedna sličnost sa Hladnim ratom — odluka američkog predsednika Donalda Trampa da bombarduje Siriju zbog navodne umešanosti sirijske Vlade u korišćenje hemijskog oružja u gradu Duma, probudila je, od Hladnog rata pomalo uspavani mirovni pokret na Zapadu.
Bivši američki predsednik Džimi Karter, koji je ceo život posle predsedničkog mandata posvetio antiratnoj akciji, upozorio je Trampa na opasnosti od vojnih akcija protiv Sirije, Rusije i Severne Koreje; poslanici britanskog Parlamenta savetuju premijerki Terezi Mej da se uzdrži od vojnih akcija bez dozvole Parlamenta, a britanski mediji objavljuju ankete po kojima je većina britanskih građana protiv eskalacije konflikta.
Sa druge strane, analitičarka najstarijeg francuskog dnevnog lista Figaro, koji odražava političke poglede desnog centra, Karolin Galakteros, smatra da je američka pretnja napada na Siriju pokušaj da se Rusija kazni za uspehe u međunarodnoj politici. Prema njenom mišljenju, Francuskoj je bolje da se povuče.
Čitajući i gledajući zapadne medije, utisak koji se stiče jeste da se čovečanstvo nalazi pred najvećom pretnjom svetskom miru od Drugog svetskog rata.
Međutim, prema rečima istoričara Predraga Markovića, stvari ne stoje baš tako.
„Najozbiljnija kriza od Drugog svetskog rata jeste svakako Kubanska kriza. Ona ne može da se poredi po pretnji koja se nad svetom nadvila te godine, jer tada su bile spremne rakete za udar po samim SAD i SSSR. Ovo više liči na one ratove preko posrednika. Može da se pretvori u neku vrstu Korejskog rata, ako se nastavi eskalacija, gde dve strane podržavaju lokalne igrače na terenu. Ali Kubanska kriza je bila kriza potpuno druge klase“, kaže Marković.
Svaki izraelsko-arapski sukob iz doba Hladnog rata podseća na današnji sukob na Bliskom istoku, dodaje on. I tada su SAD i SSSR na terenu imale lokalne igrače, s tom razlikom da su tada svi učesnici sukoba bile države.
„Ameriku zastupaju nekakve pobunjeničke jedinice, što nije baš dobro ni za interese Zapada, jer ne znamo ko su od raznih Asadovih protivnika borci za demokratiju, a ko su islamisti. Videli smo kako je Islamska država eskalirala u jednu zlokobnu silu“, objašnjava Marković.
Da je Kubanska kriza eskalirala, svet danas ne bi postojao
Trinaestodnevna groznica u kojoj se svet našao između 16. i 28. oktobra 1962. godine, zaista je mogla da eskalira u opšti nuklearni rat. Kao odgovor na američko razmeštanje strateških raketa u Turskoj i Italiji, tadašnji sovjetski lider Nikita Hruščov odlučio je da razmesti sovjetske rakete na Kubi, tada mladoj revolucionarnoj državi.
Kada je američki špijunski avion potvrdio da Sovjeti na Kubi razmeštaju rakete srednjeg i povećanog srednjeg dometa, predsednik Kenedi naredio je blokadu Kube, kako bi sprečio dopremanje još raketa.
Kada je blokada otpočela, otpočeli su i napeti pregovori, koji su svaki čas pretili da budu prekinuti. Na kraju, Kenedi i Hruščov dogovorili su se da SSSR povuče rakete sa Kube, uz javno obećanje SAD da neće izvršiti invaziju na Kubu. SAD su tajno povukle svoje rakete iz Turske, što je takođe bio deo dogovora.
Tokom pregovora dogovoreno je uspostavljanje direktne, jasne i brze komunikacije između sovjetskog i američkog lidera, što je rezultiralo uspostavljanjem „crvenog telefona“.
Kubanska kriza nije bila jedina pretnja svetskom miru tokom Hladnog rata. Međutim, ona je bila najžešća i tokom nje je svet bio najbliže granici rata. Ostale krize bile su lokalnog karaktera i više su ličile na političko nadigravanje dve supersile.
Prva berlinska kriza
Prvu blokadu Zapadnog Berlina zaveo je Staljin juna 1948, kada su zapadni saveznici u svojim okupacionim zonama Nemačke uveli novu valutu — nemačku marku. Sa novom valutom, radnje širom Nemačke napunile su se robom koju je do tada bilo moguće naći jedino na crnoj berzi.
U pokušaju da održi čitav grad u sovjetskoj okupacionoj zoni, Sovjeti su prekinuli sve kopnene i vodene puteve iz Zapadne Nemačke ka Zapadnom Berlinu. Međutim, zapadni saveznici su svoj deo Berlina počeli da snabdevaju vazdušnim putem. Pitanje je šta bi se dogodilo da su Sovjeti pokušali da preseku i tu liniju komunikacije. Blokada je trajala do maja 1949. godine, kada je Berlin i zvanično podeljen.
Druga berlinska kriza
Juna 1953. godine izbio je masovni štrajk u Istočnom Berlinu koji se ubrzo proširio širom Istočne Nemačke. Štrajk je ugušen. Međutim, od te godine, pa do 1961, u Zapadnu Nemačku je prebeglo više od dva miliona ljudi. Da bi zaustavile masovan egzodus, istočnonemačke vlasti odlučile su da duž granice unutar Berlina podignu zid i to su učinile u noći između 12. i 13. avgusta 1961. godine. Berlinski zid, poznat i kao „zid stida“ postaće nejprepoznatljiviji simbol Hladnog rata.
Vijetnamski i Avganistanski rat
Možda su ova dva rata najsličniji sadašnjem konfliktu u Siriji — u oba rata na jednoj od lokalnih strana učestvovala je jedna od tadašnjih supersila, dok je druga pružala podršku drugoj lokalnoj zaraženoj strani. Sa tom razlikom, jer istorija se, naravno, nikada ne ponavlja doslovno, što je ruska intervencija u Siriji okončana pobedom. I vijetnamski i avganistanski konflikt ogolili su ponašanje supersila, izazvavši veliki odijum javnosti, a vijetnamski rat na Zapadu je pokrenuo masovni antiratni pokret.
Tehnološke greške koje su mogle da raznesu svet
Do kraja sedamdesetih obe supersile oslanjale su se na kompjuterske sisteme za otkrivanje pretnji od nuklearnog napada. U rano jutro 9. novembra 1979. godine tehničari Severnoameričke vazdušno-odbrambene komande (NORAD) primili su hitno upozorenje da je SSSR počeo sa lansiranjem nuklearnih raketa na SAD. Ubeđeni da je nuklearni napad neizbežan, komanda je odmah u vazduh digla 10 aviona presretača i predsednički „avion sudnjeg dana“, komandno mesto američkog predsednika tokom nuklearnog udara.
Međutim, panika se ubrzo stišala kada su komandujući oficiri NORAD-a konsultovali satelitske snimke i utvrdili da se radi o lažnoj uzbuni. Dalja inspekcija pokazala je da je jedan od tehničara slučajno aktivirao program obuke koji simulira sovjetski nuklearni udar na SSSR. Ovaj događaj alarmirao je svetsku zajednicu, a tadašnji sovjetski lider upozorio je američkog predsednika Džimija Kartera na „ogromnu opasnost“. Još tri puta lažni alarmi oglašavaće se u NORAD-u u narednim godinama.
Slična tehnološka greška dogodila se i na sovjetskoj strani 26. septembra 1983. godine, kada se u bunkeru Serpuhov-15 oglasio alarm da je iz SAD ispaljeno pet nuklearnih projektila na SSSR. Kasnije se ispostavilo da je satelit pogrešno protumačio odsjaj sunčeve svetlosti od oblaka iznad Montane.
Najzaslužniji što nije došlo do nuklearnog holokausta je tadašnji potpukovnik Stanislav Petrov koji je komandovao bunkerom. On je odlučio da ignoriše alarm, iako je bio obavezan da prijavi svaku naznaku lansiranja Sovjetskom Generalštabu.
On je znao da je novi sovjetski satelitski sistem podložan greškama, kao i da SAD neće na SSSR ispaliti svega pet projektila.
Najopasnija stvar — nedostatak komunikacije
Svaka druga kriza posle Kubanske, u Hladnom ratu rešavana je uz pomoć direktne komunikacije između lidera supersila. Prema Markovićevim rečima, danas je to najopasnija stvar.
„Sada imate američkog predsednika koji ne komunicira ni sa svojim ljudima. Verovatno ste primetili da su i Pentagon i Stejt department bili prilično zatečeni borbenim tvitovima Donalda Trampa, tako da imate nedostatak komunikacije unutar američke administracije. To je nešto što je izuzetno opasno i što do sada nije zabeleženo“, kaže Marković.
Dok je Džon Kenedi za vreme Kubanske krize imao direktnu komunikaciju čak i sa pilotima u vazduhu, dotle Donald Tramp ima problem što ne komunicira ni sa kim, ni na regularan način, dodaje on.
„Ceo svet strepi šta će staviti na svoj Tviter nalog. U tom smislu, ova situacija je bez presedana. Zapravo, ne vidi se nikakav jasan plan i koordinacija na američkoj strani i vrlo je opasno što imate čoveka sa tolikim ovlašćenjima, koji je, praktično, izvan svake kontrole“, kaže Marković.
Rešenje je, prema njegovim rečima, uspostavljanje kriznog mehanizma koji se aktivira u opasnim situacijama, kao vrsta sigurnosne kočnice koja je postojala posle Kubanske krize.
Međutim, najveći je problem, kako Marković kaže, opsesija propagandnim efektima i kod Trampa, ali i kod britanske premijerke Tereze Mej. Tako je slučaj Skripalj postao neuobičajen, čudan i izvan ponašanja velikih sila.
