Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg u ponedeljak stiže u Ankaru, kako bi sa turskim zvaničnicima razgovarao o korišćenju avio-baze Indžirlik u slučaju napada na Siriju.
Prema rečima Nemanje Starovića, istoričara i dobrog poznavaoca prilika na Bliskom istoku, nova eskalacija odnosa na relaciji Vašington-Moskva Tursku stavlja u vrlo nezavidan položaj.
„Šanse da Turska zaista ustupi Alijansi svoju vazduhoplovnu bazu za operacije koje bi bile usmerene protiv sirijskog režima nisu velike, budući da je stav Rusije vrlo jasan i rezolutan i napad po sirijskim položajima smatrao bi se i napadom na Rusku Federaciju, zbog prisustva ruskog vojnog personala u delovima Sirije. Zato tako nešto za Tursku ne bi bilo korisno“, ocenjuje Starović.
Međutim, ističe naš sagovornik, svakako će biti posledica po Ankaru, bilo da se opredeli da dozvoli korišćenje baze ili ne.
„U slučaju da odbije, što verujem da će se desiti, to će dodatno uticati na pogoršanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji su i inače dosta narušeni, naročito nakon uklanjanja Reksa Tilersona sa mesta državnog sekretara koji je bio naklonjeniji nalaženju sporazuma i dogovora sa Turskom, nego što je to novi državni sekretar Majk Pompeo, koji je poznat ne samo po antiiranskoj, već i po antiturskoj retorici“, ukazuje Starović.
Kako kaže, Turska godinama pokušava da izgradi samostalnu poziciju i suverenu politiku, vezano za sopstveno okruženje i za sada je u tome imala dosta uspeha.
„Dok razvija sve sadržajnije partnerske, pa možda čak i savezničke odnose sa Ruskom Federacijom, koji se ogledaju u izgradnji gasovoda, prve nuklearne elektrane, nabavci sofisticiranih vojnih sistema i slično, Turska u isto vreme pokušava da zadrži što korektnije odnose sa SAD, kako u okvirima NATO-a, tako i na bilateralnom nivou. Međutim, ovo novo zaoštravanje odnosa je dovodi u poziciju da mora da se opredeli, što za Ankaru nikako nije dobro. Samostalna politika donela je Turskoj vrlo konkretne rezultate na području Sirije, pre svega u smislu da je praktično dobila odrešene ruke za akcije na severu te zemlje. Sada, kada je u situaciji da mora da se opredeli, svakako će biti na gubitku“, napominje Starović.
Međutim, Amerika, dodaje naš sagovornik, više nije ta koja ima odlučujuću ulogu u određivanju budućnosti Sirije, a Turska je toga vrlo svesna.
„Imajući u vidu proces iz Astane koji je praktično podsećao na samit sila pobednica, naročito ako govorimo o poslednjem sastanku turskog, ruskog i iranskog lidera u Ankari, činjenica je da situaciju na terenu zaista kontrolišu Rusija, Turska i Iran. Imajući to vidu, kao i interese Turske — da su joj trenutno važniji odnosi sa Iranom i Ruskom Federacijom, verujem da će odbiti zahtev NATO-a za korišćenje baze za napad na Siriju, ali će Ankara takođe pokušati da u što manjoj meri naruši odnose sa Vašingtonom“, ocenjuje Starović.
Čini se da vazduhoplovna baza Indžirlik, dodaje naš sagovornik, kontinuirano predstavlja neuralgičnu tačku, još od pokušaja puča u Turskoj 2016. godine.
„Dan posle puča Turska je upravo tu bazu držala u izolaciji, dok optuženi turski oficiri nisu bili predati pravosuđu. Takođe, vidimo da se u poslednje vreme drastično smanjuje broj američkog i nemačkog vojnog personala u toj bazi, pa Indžirlik u tom smislu gubi na značaju. Međutim, ona je i dalje vrlo važna, između ostalog i zbog toga što se u njoj nalazi nuklearno taktičko naoružanje“, zaključuje Starović za Sputnjik.
