Na osnovu snimaka iz vazduha, na kojima su digitalno uklonjene krošnje drveća, naučnici su uspeli da u desetinama dotad skrivenih gradova vide kuće, palate, pa i piramidu visoku skoro 30 metara, za koju se ranije verovalo da je brežuljak.
Istraživanje, omogućeno zahvaljujući avionima opremljenim specijalnim laserima koji mogu da „vide“ kroz gustu džunglu, ukazuje da su metropole Maja bile mnogo veće i kompleksnije nego što se ranije mislilo, navodi Si-En-En.
Mnogo je dokaza o tome da su Maje, čija je civilizacija trajala više od dve hiljade godina, razvijale poljoprivredu, koristile tehnike navodnjavanja, imale kamenolome i odbrambena utvrđenja, a široka mreža puteva ukazuje na to da su naselja međusobno bila povezanija nego što se moglo pretpostaviti.
Veličina otkrića, o kojem je pisala „Nacionalna geografija“, mogla bi da promeni naše mišljenje o tome kako je civilizacija Mezoamerike funkcionisala, smatra jedan od direktora istraživačkog projekta Marselo Kanuto sa Univerziteta Tulane u Nju Orleansu.
„Otkrili smo da je bilo više svega i da su dimenzije mnogo veće. U svakoj toj oblasti bilo je više struktura, više građevina, kanala i terasa nego što se očekivalo“, rekao je on u telefonskom intervjuu.
Analizom podataka sa lokaliteta veličine 2.100 kvadratnih kilometara, naučnici su revidirali i procene o tome koliko je ljudi živelo u tom regionu. Sada se pretpostavlja da je u Majanskim nizijama (oblasti u današnjoj Gvatemali i Meksiku) živelo 10 miliona ljudi, što je mnogo više nego što su prethodna istraživanja ukazivala.
U proteklih 100 godina preovlađivalo je mišljenje da tropski predeli nisu bili povoljno mesto za izgradnju civilizacija i da ta klima nije bila pogodna za održanje kompleksnih društava, kaže Kanuto, koji se bavi majanskom arheologijom više od 30 godina.
„Uvek se pretpostavljalo da je majansko društvo imalo manju populaciju i da nije imalo infrastrukturu — da su imali veoma male nezavisne države-gradove bez veće povezanosti“, objašnjava on.
Sada je, međutim, dodaje Kanuto, otkriveno da to nije istina.
Ovo istraživanje pokazuje da ne samo da je tu živelo više ljudi, već da su oni na brojne načine izmenili okruženje kako bi ga učinili produktvinim.
„Odbrambene strukture koje smo pronašli takođe ukazuju na to da je bilo mnogo ljudi i mnogo resursa, što može da izazove veliko nadmetanje“.
Gusta džungla Centralne Amerike često je logistički otežavala istraživanja istorijskih lokaliteta većeg obima. Ali najnoviji razvoj tehnike svetlosne detekcije i raspona, poznate kao „lidar“, omogućava arheolozima da vide kroz gustu šumu.
Arheološka revolucija
Proces mapiranja iz vazduha izvodi se tako što se senzor lidara prikači na donju stranu aviona. Koristeći istu tehnologiju kakva postoji u automobilima bez vozača, instrument skicira pejzaž emitujući impulse laserskog svetla i vremena potrebnog da se oni vrate.
Dobijeni podaci mogu da otkriju konture na zemlji i ukažu istraživačima na strukture ispod krošnji koje je pravio čovek.
„Za arheologe koji rade u tropskim predelima, ovo donosi revolucionarne promene načina rada. To je kao da posmatrate sunce i zvezde golim okom, a onda neko izmisli teleskop“, objašnjava Kanuto.
Lidarski senzori su ranije korišćeni za proučavanje drugih mezoameričkih naselja u Belizeu, kao i kompleksa hramova u Kambodži, a ta tehnologija može da ima arheološki potencijal i u drugim tropskim oblastima, kao što su Amazon i centralna Afrika.
Najveća prepreka većem korišćenju ove metode zasad su troškovi iznajmljivanja aviona.
Tanjug
