U maju 1944. godine Šarl de Gol je još jedanput pozvao Francuze na opšti ustanak. Nije želeo da čeka iskrcavanje savezničkih trupa u Normandiji (do kog je došlo 6. juna početkom operacije „Overlord“).
Shvatao je da se samo tako može sačuvati suverenitet Francuske i posle rata voditi nezavisna politika. Kako bi demonstrirao „samostalnost Francuske“, provozao se i Parizom nekoliko dana pre oslobođenja prestonice.
Na njegove odluke je uticalo i saznanje da se među 160.000 američkih, britanskih i kanadskih vojnika nalazi i 1.500 birokrata, poslatih da „pomognu“ izgradnju francuskih institucija.
Uspostavljanje „nove Francuske“ značilo je i podizanje sasvim novog ekonomskog sistema, pa je za tu svrhu u SAD štampano 40 milijardi franaka.
Zajedno sa vojnicima i tenkovima, na put preko Lamanša krenule su i nove banknote, koje su više podsećale na bonove ili kupone. Izuzimajući revolucionarni moto „Liberté-Égalité-Fraternité“ odštampan na poleđini novčanica, nikakvog obeležja Francuske nije bilo.
Francuska je kapitulirala jula 1940. godine, državni parlament je izglasao posebna ovlašćenja maršalu Filipu Patenu, koji prihvata okupaciju severnog dela zemlje, a institucije preseljava u Viši (otuda i naziv „Višijevska Francuska“).
Posmatrano sa stanovišta SAD i Velike Britanije, Peten je bio kolaboracionista (iako su neposredno posle kapitulacije Francuske obe zemlje nakratko uspostavile diplomatske veze sa režimom u Višiju, sve dok Hitler nije napao i njih), čelnik države koja se predala i nastavila da postoji samo kao „nacistički vazal“.
Samim tim, i njemu lično, ali i Francuskoj kao državi, bile su izrečene presude. De Gol, koji nije prihvatio kapitulaciju i iz Londona pozvao sunarodnike na otpor, prihvaćen je kao koristan saveznik Čerčila i Ruzvelta, koji donekle može doprineti u ratu protiv Nemačke, ali su obojica (a posebno Čerčil) postavljali pitanje njegovog legitimiteta i nisu ga prihvatali kao „lidera Slobodne Francuske“.
Jednostavno, narod koji se preda, koji se svim raspoloživim snagama ne bori za svoju slobodu, gubi pravo da odlučuje o sopstvenoj sudbini. O njegovoj budućnosti odlučuju drugi.
De Gol je sve to znao i otuda izlaganje riziku i svojevrsno srljanje svega nekoliko nedelja pre otpočinjanja do tada najveće desantne vojne akcije u istoriji.
Da nije bilo De Gola, Francusku bi zadesila sudbina Italije, ona nikada ne bi postala stalna članica SB UN, ne bi mogla sama da razvija vojni nuklearni program, sačuva prekomorske departmane i kolonijalne posede, podstiče podizanje strateških industrijskih grana u posleratnim godinama, niti da se pita o uređenju Evrope.
Ovakvih primera u istoriji je bezbroj. De Golov nam je verovatno najbliži. I najlakši za učenje.
Zato bi ga morali imati u vidu lideri svih onih država koje „slepo prate“ SAD i Veliku Britaniju poslednjih nedelja. U toku je najveće proterivanje diplomata koje se ikada dogodilo.
Za preko 140 ruskih diplomata uskraćeno je gostoprimstvo u 31 zemlji. Izuzimajući SAD, koje ovaj proces predvode, te Kanadu i Australiju, sve ostale države su evropske. Zapravo, u Evropi je ostalo svega 11 država koje to nisu učinile: na Balkanu su to Srbija, BiH, Grčka, Bugarska; na Mediteranu Kipar i Malta; u srednjoj Evropi — Švajcarska, Austrija, Slovačka i Slovenija, a u zapadnoj — samo Luksemburg. Iako nisu udovoljile zahtevu SAD i Velike Britanije, Slovačka i Malta su svoje solidarisanje sa saveznicima pokazale povlačeći ambasadore iz Moskve.
Island je otišao i korak dalje, objavljujući da do daljnjeg prekida bilateralnu komunikaciju sa Rusijom, dok je australijski šef diplomatije najavio i mogući bojkot predstojećeg Svetskog fudbalskog prvenstva.
Donekle, ovakvi stavovi Australije, Kanade i dela zapadnoevropskih država, poput Norveške, Danske, Holandije, Irske i Islanda, na primer, zbog dugog (istorijskog) strateškog partnerstva sa Vašingtonom i/ili Londonom (ovo ili je stavljeno pre svega zbog Irske koja se u spoljnopolitičkom planiranju oslanja na Vašington, a sa Londonom ima poprilično neraščišćenih računa) su očekivani.
Očekivano je i postavljanje tri baltičke republike (Litvanija, Letonija, Estonija) i Poljske, s obzirom da se u njihovim političkim zajednicama već četvrt veka gotovo pa sve temelji na „antiruskom diskursu“, te ukrajinskih vlasti, koje Rusiju označavaju za „najmrskijeg neprijatelja“.
U tim zemljama je primetan kontinuitet da se SAD kao ključni saveznik prate u svakoj situaciji, pa i u ovoj, kada dokazi za preduzimanje ovako radikalnih mera ne postoje. Odnosno, kada se „dokazi“ zasnivaju na „šest slajdova Tereze Mej“.
U tom kontekstu posmatrano, apsolutno je nerazumljivo ponašanje u svakom pogledu velikih evropskih država — Nemačke, Francuske, Španije i Italije, vojno neutralnih — Švedske i Finske, ali i srednjoevropskih i istočnoevropskih zemalja, koje su u pojedinim istorijskim periodima imale bogate i plodne odnose sa Rusijom, neke od njih su Rusi i oslobađali, odnosno, na brojne načine im pomagali tokom borbe za samostalnost i uspostavljanje nacionalnih država (Crna Gora, Rumunija, Gruzija, Moldavija, Češka, u određenoj meri i Hrvatska).
Teško je dokučiti kakvim dugoročnim ciljevima su se vodila rukovodstva ovih država, jer su, između suvereniteta i vazalstva — izabrala ovo drugo.
Da se radi o klasičnoj zloupotrebi „slučaja Skripalj“, kako bi se sukob SAD i Velike Britanije protiv Rusije uveo u novu fazu, jasno je čak i onima koji površno prate politička zbivanja. Zbog toga je pridruživanje Vašingtonu i Londonu u preduzimanju istovetnih mera prihvatanje učešća i u njihovim daljim zloupotrebama. A to je kraj vođenja bilo kakve samostalne politike. Odnosno, to je najava da će se o sudbini svih država koje na ovakav način podržavaju SAD i Veliku Britaniju raspravljati mimo njih samih.
Šta će sve te evropske zemlje činiti ako Vašington i London izgube u ovom sukobu? Ili ukoliko dođe do novog detanta?
Posle svakog rata se potpisuju mirovni sporazumi. I, uobičajeno, dele interesne sfere. Tada se vazali ne pitaju ništa. Oni postaju puki objekat geopolitike, njih više niko ne anticipira kao subjekat, koji treba da učestvuje u kreiranju rešenja.
Istina, ako se u pojedinim evropskim državama „porodi“ neki novi De Gol, možda će ih spašavati u poslednjem trenutku. Ali, čak i ako do toga dođe, to neće biti dovoljno da se spase svi. Jednom kada se država odrekne suvereniteta, teško ga je vratiti.
Zato se opaska šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova da sada vidimo „koja zemlja je suverena, a koja to nije“ morala uzeti u ozbiljno razmatranje. Jer posledica zbog ovakvih postupaka će biti. Pre ili kasnije, ali će ih biti.
Imajući u vidu pravila po kojima međunarodni odnosi funkcionišu, kao i brojna istorijska iskustva, prilično sam siguran da Rusija sa državama koje se odriču sopstvenog suvereniteta neće pregovarati.
Kao što ni Ruzvelt ni Čerčil nisu želeli da pregovaraju sa Petenom.
