Solidarnost je najčešće spominjana reč u zapadnoevropskim i severnoatlantskim političkim krugovima u poslednje vreme. Pritom, ne treba ni pomišljati da se Zapad ujedinio u pomoći nekoj ugroženoj članici EU, koja pati pod pritiskom ekonomske ili neke druge krize. To ne.
Solidarnost na koju se pozivaju anglosaksonski, francuski i nemački političari, a prate ih političari iz manjih članica EU i NATO-a, odnosi se na podršku koju ove zemlje, njih ukupno 25, pružaju Velikoj Britaniji u klevetanju Rusije u „slučaju Skripalj“.
Ne obazirući se na glasove razuma, kakvi dolaze, recimo, od Vilija Vimera, bivšeg potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a i uticajnog lidera CDU kancelarke Angele Merkel, bivšeg potpredsednika Evropske komisije Gintera Ferhojgena ili bivšeg šefa nemačke obaveštajne službe BND Gerharda Šindlera, koji ukazuju da nema dokaza o ruskoj umešanosti u „slučaj Skripalj“, zapadni jastrebovi koriste ovaj slučaj kako bi pokazali jedinstvo među saveznicima.
Tako je šef Pentagona Džejms „Besni pas“ Matis izjavio da je slučaj Skripalj pokazao da je NATO još relevantan, a britanski šef diplomatije Boris Džonson da je Rusija potcenila odgovor Zapada.
Najdalje je otišao donedavni svemoćni nemački ministar finansija, a sada predsednik Bundestaga Volfgang Šojble, izrazivši nadu da će Britanija preispitati odluku o napuštanju EU posle podrške koju je London dobio u vezi sa „slučajem Skripalj“.
Na taj način, „slučaj Skripalj“ izdiže se na nov nivo i dobija sasvim drugu dimenziju. On postaje povod ne samo za klevetanje Rusije već za širu i zloslutniju akciju, kao što je Sarajevski atentat postao povod za izbijanje Prvog svetskog rata ili kao što je paljenje Rajhstaga postalo povod za progon svih slobodnomislećih ljudi iz Nemačke.
Barem u očima anglosaksonskih političara sa obe strane okeana i njihovih francuskih i nemačkih istomišljenika, slučaj Skripalj postaje kohezivni element EU, koji joj je toliko nedostajao poslednjih godina, a sa druge strane upošljava NATO i daje mu smisao i svrhu postojanja.
Šojbleovu izjavu profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić ocenjuje kao pokušaj da se Britanija post festum odobrovolji. Međutim, odluka o izlasku Britanije iz EU doneta je legitimno, na referendumu, velikom većinom glasova građana, kaže on.
„Imajući u vidu da i pregovori oko raskida napreduju, oni su najavili da će se iduće godine u ovo vreme i formalno razdvojiti na osnovu već utvrđenog sporazuma. Kada se to dogodi, onda je to definitivni kraj. A sada, posle legitimne odluke i uznapredovalih pregovora o razdruženju da se Britanija predomisli, to je prosto nemoguće“, ocenjuje Samardžić.
Samardžićevo mišljenje deli i austrijski politikolog srpskog porekla Željko Malešević — kvazisolidarnost zemalja EU u „slučaju Skripalj“, kako je Malešević naziva, neće promeniti britansku odluku o Bregzitu.
I sam ulazak u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) bio je blokiran jer je tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol smatrao da bi britansko pridruživanje evropskoj porodici dovelo do porasta američkog uticaja na nju.
Iako je britanski status od ulaska Britanije u EU bio punopravan, ta država nije preuzimala sve obaveze, a EU je Britancima izlazila u susret u pokušaju da je zadrži unutar Unije. Na kraju, takva politika nije dala rezultate i Britanija se odlučila na izlazak, kaže Malešević.
„Stav u ’slučaju Skripalj‘ pokušaj je da se na veštački način pokaže solidarnost, jer od samog starta Bregzita, od odluke na referendumu, postoje izvesne evropske elite koje pokušavaju da spreče taj izlazak, iz samo njima znanih razloga. Po mom mišljenju, EU ne gubi mnogo izlaskom Velike Britanije, s obzirom na to da nije ni ispunjavala svoje obaveze, kako finansijske tako i neke druge. Samo je bila instrument ili neki sprovodni kanal američkog uticaja ka Briselu i nekim drugim evropskim centrima“, objašnjava Malešević.
Konačni izlazak Britanije iz EU, smatra Malešević, mogao bi da dovede do toga da EU počne samostalno da odlučuje, možda i na vojnom planu.
„Ali, jasno je da određeni krugovi, koji su možda bliski i NATO-u, žele da drže Britance u EU na bilo koji način, pa i kroz ovaj pokušaj ’solidarnosti‘ u slučaju koji je prilično čudan, ali nije iznenađujuć, s obzirom na to da u igri velikih sila ništa ne sme da nas iznenadi“, kaže Malešević.
Inscenirani i politički naduvani „slučaj Skripalj“ u geostrateškom smislu jeste objedinio zapadne vlade protiv Rusije, ali radi se o povodu kratkog daha, smatra Samardžić.
„Prvo, nejasne su okolnosti, ništa nije dokazano, Rusija nije imala mogućnosti da iznosi svoje argumente… Sve je to, dakle, bio veštački napravljeni povod da bi, pre svega, Amerika zaoštrila svoje odnose sa Rusijom, pa i sa ostatkom sveta, i da bi u vreme kada ta imperija polako opada, pokušala da sačuva svoju dominaciju“, kaže Samardžić.
Amerika je relativno lako naterala zapadnoevropske države u konflikt sa Rusijom, jer Zapadna Evropa, prema Samardžićevim rečima, nema samostalnu spoljnu politiku. Zbog zavisnosti od SAD i NATO-a, zapadnoevropske države pokazale su lojalnost Americi i ušle u sukob sa Rusijom, iako im on nije u interesu.
„Zato i kažem da to nije povod nekog strateškog usmerenja ili dužeg daha, nego važi za ovo vreme i ovaj trenutak, i kada se to izduva — ili će se odnosi smiriti ili će se izmisliti nešto novo“, kaže Samardžić.
Malešević ukazuje na to da „slučaj Skripalj“ ima tendencije da deluje kao preko potreban kohezivni faktor, ali da on ipak nije postigao potpuni cilj.
„Austrija, recimo, nije proterala ruske diplomate, načelno je izrazila usmenu saglasnost, ali konkretnih poteza nije bilo. Čak je odluka Vlade da neće biti proterivanja ruskih diplomata. Imamo i neke druge zemlje koje su prilično skeptično na to sve reagovale, a i sami građani EU nisu preterano oduševljeni potezima nemačke i francuske vlade. Mislim da ko god da je ciljao da ’slučajem Skripalj‘ poveže neke konce u Evropi koji su možda već pokidani, očito nije ostvario svoju zamisao“, kaže Malešević.
Bura oko „slučaja Skripalj“ će, prema Maleševićevom očekivanju, brzo proći, a to što su neke države EU sledile Britaniju i Ameriku a druge nisu pre može da dovede do novih podela u EU, nego do jedinstva.