Evropska komisija planira da počne naplatu carina na srpsko voće i povrće koje nije apostrofirano Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) kao kontrameru, zbog toga što je Srbija pooštrila uslove izdavanja dozvola za izvoz našeg metalnog otpada.
Ocenivši to kao kršenje SSP-a, neke članice EU su se već žalile najvišim instancama, a Evropska komisija (EK) je početkom ove godine Srbiji, odnosno Ministarstvu za zaštitu životne sredine, uputila dopis, u kom traži hitan sastanak na ovu temu. Pošto sastanka još nije bilo, EK je, kako su preneli pojedini mediji, pokrenula proceduru suspenzije Autonomnih trgovinskih mera, što podrazumeva uvođenje carina na pojedine proizvode. To bi moglo da dovede do naplate carine u roku od mesec dana.
Na pitanje Sputnjika koliko je to izvesno, u Centru za evropske integracije Privredne komore Srbije to nisu hteli da komentarišu. Samo je rečeno da se traži rešenje i da ne bi pre vremena o tome da govore.
Javnost je za taj problem izvoza metalnog otpada prvi put saznala kada je početkom februara stigao zahtev Grčke da se u Srbiji izmeni zakon koji se odnosi na izvoz neopasnog otpada u druge zemlje. Na njihovu ocenu, da se „krše pravila slobodne trgovine“, iz Ministarstva za zaštitu životne sredine su odgovorili da Srbija to ne čini, već samo štiti svoj interes.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije prekršen, a Srbija će i nadalje štititi svoje interese i ekološke principe, poručio je tada državni sekretar u tom ministarstvu Branislav Blažić.
On je potvrdio da je Ministarstvo spoljnih poslova Grčke uputilo takozvani „non pejper“, u kome se traže izmene zakona i objašnjava da je to reakcija tamošnjeg ministarstva na zahtev grčke firme „Inos Balkan“ sa predstavništvom u Valjevu. Objašnjavajući šta nam to Grci zameraju, podsetio je da su se na našem tržištu pojavili operateri koji u Srbiji počinju da prerađuju metalni otpad.
„Dok nismo imali te kapacitete za preradu otpada, normalno je bilo da će se izvoziti. I izvozilo se. Mnogi su taj period iskoristili. Sirovine su se ’ispumpavale‘ i u drugim državama se radila prerada. Povećanjem kapaciteta naših operatera, mi smo u obavezi da poštujemo Zakon o zaštiti životne sredine“, rekao je tada Blažić, dodajući da se sada otpad mora dati na preradu najbližem operateru. Precizirao je, pritom, da Srbija nije prekršila ništa i nije promenila zakon, već je izmenila Pravilnik kojim se „ništa ne pogoršava i ne zabranjuje, niti ima protekcionizma“.
Srbija je, kaže, izvozila 300.000 do 400.000 tona gvozdenog otpada godišnje, a razlika između cene sirovine i obrađenog proizvoda je oko 300 evra po toni. „Izvezete 400.000 tona puta 300 evra, to je 120 miliona evra“, bio je jasan Blažić.
Dakle, 120 miliona evra godišnje Srbija ispusti kada sav gvozdeni otpad „ispumpa“ drugim državama na preradu. A to je, na primer, 10 puta više nego što će nas u prvo vreme koštati mere koje je država nedavno predvidela za stimulisanje rađanja dece.
Ne znamo samo da li su nam EU kompanije to isto naše gvožđe uvezeno kao otpad, kasnije prerađeno, daleko skuplje prodavali u ko zna kojim proizvodima. Pošto im je sada zarada omalila, eto pozvali su se na „kršenje pravila slobodne trgovine“, jer se otpad na preradu daje najbližem operateru.
Inače, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, ažuriranim 6. marta ove godine, Srbija je izdala 112 dozvola za tretman neopasnog otpada i 818 za njegov transport.
Dakle, EU može da brine o interesu svojih kompanija, a Srbija ne može o svom. Kakve bi zbog toga mogla da pretrpi sankcije? Koje bi to voće i povrće došlo na udar carine i koliko bi to koštalo Srbiju? I šta znači da će EU pokrenuti proceduru suspenzije Autonomnih trgovinskih mera (ATM), odnosno trgovinskih povlastica zemljama Zapadnog Balkana?
Proizvodi, pre svega voće i povrće, koji nisu pokriveni SSP-om, odnosno oni za koje je SPP nepovoljan, zahvaljujući tim Autonomnim trgovinskim merama, na tržište EU se izvoze uz povlastice, ili bez carine.
EU je Zapadnom Balkanu ATM odobrila još 2000. godine i te mere se obnavljaju na svakih pet godina, kako bi podržale ekonomsku integraciju regiona u EU. Poslednji put mere su produžene sredinom decembra 2015. godine i Srbija i druge zemlje regiona trebalo bi da uživaju te povlastice do kraja 2020. godine.
Uoči njihovog produženja, direktor Privredne komore Srbije Marko Čadež izneo je procenu da bi one našim izvoznicima, mahom malim i srednjim preduzećima, proizvođačima svežih jabuka, šljiva, tikvica, pečurki, grožđa, breskvi, jagoda, zamrznutog kukuruza šećerca… uštedele bar 20 miliona evra.
U slučaju da ATM ne bude produžen, to bi, kako je tada ocenio Čadež, bilo carinsko opterećenje koje bi povećalo cene naših proizvoda i otežalo prodaju na tržištu Unije.
Nema sumnje da bi se to desilo i ukoliko EU sada pokrene proceduru suspenzije Autonomnih trgovinskih mera, odnosno carinskih povlastica za srpsko voće i povrće.
Međutim, pitanje je šta bi nas više koštalo. To što bismo preradu neopasnog gvozdenog otpada prepustili EU kompanijama, do čega im je očigledno veoma stalo zbog zarade, ili to što bismo izgubili zbog manje konkurentne cene našeg voća i povrća na EU tržištu. Pogotovo što ono, s obzirom na sporazume o slobodnoj trgovini koje imamo sa Rusijom i Turskom, može da nađe put do tih tržišta, gde srpski proizvodi već imaju kupce.
